GORDAN NIKOLIĆ, VIOLINISTA Uvek se nekud ide

Pune dve decenije bio je prvi koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra a danas živi i stvara u zemlji lala, gde je umetnički vođa Holandskog kamernog orkestra, s tim da je istovremeno i predavač na najprestižnijim evropskim muzičkim školama, između ostalog i na Roterdamskom konzervatorijumu.

U njegovoj bogatoj bografiji ističu se ne samo solistički, nego i brojni dirigentski angažmani, poput onih u Kamernom orkestru LSO, Francuskom nacionalnom orkestru, Orkestru Roterdamske filharmonije, Nacionalnom orkestru grada Tuluza... Program, koji je za otvaranje Nomusa koncipirao, otvara legendarni preludijum iz moteta Te Deum Mark-Antoana Šarpentjea, potom je tu čuvena Battalia austrijskog kompozitora Hajnriha Ignaca Franca Bibera, zatim Mendelsonova svita „San letnje noći”, i za kraj Bramsov Dupli koncert za violinu i violončelo, gde je, uz Nikolića, solistkinja oznata francuska violončelistkinja Selin Flamen.

Zajedničke evropske vrednosti su jedan od lajtmotiva koncerta svečanog otvaranja Novosadskih muzičkih svečanosti. Koliko u tome ima i životnog/profesionalnog puta Gordana Nikolića?

– Srbija, Švajcarska, Francuska , Engleska, Belgija, Holandija… To jeste deo mog životnog puta, koji me je duboko impregnirao. Sa 16 godina sam otišao iz Srbije, učeći jezike, ne iz uybenika, već usput, odnosno više iz konteksta nego iz strukture. Taj odnos prema kontekstu i cela ta povezanost sa unutrašnjom energijom, koja je od mentaliteta do mentaliteta sasvim drugačija, dovela me je donekle i do svojevrsne emocinalne poliglotnosti. Radi se, naime, o tome da kada jedan Nemac nešto kaže, to zaista nije isto kao kada to isto kažu Irac ili Italijan. I to vam vrlo brzo postane jasno, ali pronići u sve te nijanse zapravo i jeste posao muzičara. Jer, jedan isti akord kod Bramsa i Mocarta - to uopšte ne znači istu stvar. Kao što je napisao Milorad Pavić u „Hazarskom rečniku”: Razlika između dva da može biti veća od razlike između da i ne. Dakle, da parafraziram Jehidija Menjuhinna: dok je za kompozitora dobro da bude iz jedne zemlje, za interpretatora je mnogo bolje da bude svetski čovek, da na više mesta bude kod kuće.  

Da li ste kroz sve ove godine uspeli da pohvatate sve te konce, ili još uvek postoje niše u koje ili ne želite da ulazite ili vam čak  i nisu dostupne?

– Ne može čovek baš lako toga biti svestan, bar imam takav utisak. Ali postoji nešto što je moja dublja orijentacija, što ja tražim iz svih tih stvari, a to je odnos prema onome što me okružuje. Negde je to i u prirodi proizvodnje zvuka. Zvezda vodilja mi je stih Branka Miljkovića: Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Nema slobode nego samo oslobađanja. To je po meni i najbolja definicija bel canta. Nikada ništa nije tu, uvek se nekud ide. Zapravo, cela muzika je svojevrstan predtakt. Sam polazak je taj koji daje polet tonu, to je ono što obećava. Čak i poslednja nota uvek negde polazi. E to gde ona polazi, pravcu u kome ide, to je, po meni, u bilo kakvoj situaciji - oslobađanje.  U takvom procesu ništa se konačno ne završava, već sve samo započinje.            

– Svirati muziku je jedna predivna stvar. I muzičari iskreno vole svoju profesiju, vole muziku. Priznajem da sam bio prilično iznenađen kada sam to konačno shvatio. U tom kontekstu, nekom sa strane koncert možda katkad deluje dosadno, ali i iza tog koncerta je uvek ogroman rad i odnos prema idealu muzike, dakle prema nečemu što nestaje dok vi radite... Cilj je postignut kada u priči jednog koncertnog programa može da se prepozna i ta suština, da je sve ono što mi godinama i decenijama radimo pomalo efemerno, ali strašno vredno pažnje.

Sloboda je upravo reč na koju ste se najčešće fokusirali i u podkastu Dmitrija Bađarova „The Art of Music and music leadership“, koji je bio posvećen vama. U kojoj meri današnji svet muzike opisuje i čuvena sentenca Karola Vojtile: Slobodu neprestano valja osvajati, nije moguće tek posedovati je?

– To je dobar odgovor na mnoge aspekte pitanja slobode. Kao što sufisti smatraju da je suštinski yihad u stvari rat protiv samog sebe, jer ima tu unutra više nego dovoljno posla. Pođite samo od pozitivnog krijumčarenja svojih ljubavi, svojih ubeđenja u postojeći sistem, ma kako uzak on bio. Kao ilustraciju imamo jednog Šostakoviča, koji je na tom polju pravi majstor. Okovali su ga u bukagije, a on je i tako okovan naučio da leti. Radi se o tome da koliko god spoljanji uslovi bili rigidni, čovek uvek teži tome da pronađe način da proživi. Recimo, meni je mnogo interesantnije da etičku podelu na pozitivnu i negativnu slobodu, koja se  najčešće koristi u svetu politike, posmatram kao nešto intimno, pogotovo u kontekstu rada umetnika. Jer, sve što radite u smislu stvaranja uslova da se nešto dogodi, radite kako biste na kraju imali što više prostora da budete - slobodni.        

Šta za vas znači umetnost komuniciranja? Može li se bez nje uspešno voditi orkestar, raditi sa mladim ljudima?

– Najpre, morali bismo prvo da definišemo šta je to umetnost. Za mene, od onoga što je stvorio čovek, umetnost najviše liči na život. Naravno, govorimo o komprimovanom životu. U tom smislu može se reći da je i komunikacija neki vid umetnosti. I konstantno se trudim na tom polju, uprkos tome što ima grdnih ćorsokaka. Jer, ogromne su razlike između generacija: u uslovima, percepciji, u tome šta se podrazumeva... I ta linija naših razdvajanja nalikuje grafiku funkcije prirodnog logaritma. Zapravo, možda je upravo to jedna od onih niša o kojima zaista ne znam dovoljno - kako da se dosegne željena putanja komuniciranja informacije, namenjene mladom čoveku, e da bi on valjano izveo, na primer - Bramsov Dupli koncert. Kako da ne skuplja samo one informacije koje su mu potrebne da odsvira neki Fis ovako ili onako, nego da ga zaintrigira  opštost tog dela. I da se time onda otvori jedan fantastičan prostor koji će  od puke informisanosti dovesti do umetničke plodnosti. To se, međutim, ne može naučiti, već je za to nužan angažman. Ali da bi se mlad čovek ohrabrio za takvu vrstu angažmana, to je grdan posao. Ima danas tendencija da profesor tretira učenika kao klijenta. Ne, ja mislim da tu obavezno mora da dođe do provokacije, da se nešto desi. Ne možete plesati ako se ne pokrenete.  Drugim rečima, ukoliko kao pedagog uspete nešto da u tom smislu pobudite u studentu, on će i sam tražiti puteve kako da svira violinu. Ali ako on uči da svira violinu bez te vrste angažmana, rezultat će u najboljem slučaju biti jalov, mada u tehničkom smislu možda i više nego korektan. Zbog toga i ja moram da nastavim i sa predavanjima i sa muziciranjem, pa da, budući da se doživljeno iskustvo ne može nekom predati, sa ta dva gradivna elementa utemeljim platformu na kojoj će neke semenke nići, potom izdanci ojačati, razviti se i na kraju dobaciti plod.          

M. Stajić