DR BOGDAN ĐAKOVIĆ, DIRIGENT I MUZIKOLOG: Povratak Vizantiji
Novosadski muzikolog i dirigent, prof. dr Bogdan Đaković danas je jedan od naših najistaknutijih proučavalaca srpske duhovne muzike, koji se uporedo sa neumornim naučnim radom u ovoj oblasti pođednako uspešno bavi i izvođaštvom, kao osnivač i umetnički rukovodilac nekih od naših vodećih horova, među kojima je i Hor “Sveti Georgije” kojim i danas diriguje i sa kojim je ostvario brojne izuzetno zapažene koncertne nastupe.
Dr Bogdan Đaković u svom muzikološkom radu posebnu pažnju posvećuje razvitku srpske duhovne muzike tokom prve polovine dvadesetog veka, tako da je toj temi posvećena i njegova doktorska teza, a u svojim istraživanjima on je došao do brojnih vrlo važnih saznanja.
Jedan od Đakovićević izuzetno značajnih novih rezultata je ponovno “otkriće”, do rukopisa doskora nepoznate duhovne kompozicije Vizantijske liturgija značajnog srpskog kompozitora prve polovine dvadesetog veka Milenka Živkovića, napisane 1935. godine, koja svojim smelim kompozitorskom rešenjima i stilskim odlikama predstavlja apsolutnu i potpunu novinu. Živkovićeva Vizantijska liturgija, koju su uredili dr Bogdan Đaković i kompozitor Ivan Mudi nedavno je štampana u izdanju Asocijacije gitarista Vojvodine, postavši tako sada dostupna muzičarima i široj kulturnoj javnosti.
Međuratni period prošlog veka u srpskom muzičkom životu doneo je svojevrsni procvat na planu duhovne muzike, tako da su tada nastala brojna značajna dela ovoga žanra, među kojima je i Vizantijska liturgija. Koji su razlozi tome?
- Posle Oktobarske revolucije 1917. većina ruskih kompozitora koji su se bavili crkvenom muzikom raštrkala se po svetu, Neki su od njih nastavili da stvaraju, kao Grečaninov u Parizu, posle u Americi i još neki drugi, ali taj raniji intenzitet ruske duhovne muzike nikad više nije nastavljen. U to doba su primat preuzeli spski kompozitori. Tako da su tada najbolje, najzrelije umetnički i najzanimljivije kompozicije te vrste dali upravo naši autori, jer su oni prosto imali još vremena do dolaska komunizma da napišu ta svoja značajna dela duhovne muzike. Tada je napisana o Vizantijska liturgija za muški hor Milenka Živkovića, nastala 1935. godine, takođe Liturgija za muški hor Stevana Hristića iz 1937, izvedena na Kolarcu, a na tom spisku ima još neštampanih značajnih partitura koje nisu nikada izvedene, kao što je Velika kantata Koste Manojlovića, napisana 1943. kada su Nemci od ustaša spasli mošti srpskih svetitelja iz Srema, iz Fruške gore. Takođe može se pomenuti da je smrt kralja Aleksandra 1934. dala povod da nastanu četiri opela ukupno, dva Milojevićeva, jedno Milojevićevo i jedno Pašćanovo delo.
Koliki je značaj Vizantijske liturgije u kontekstu tadašnje srpske crkvene muzike?
- Živkovićeva Vizantijska liturgija je jedinstveno i izuzetno značajno delo i zbog toga je bilo izuzetno važno da se ta partitura štampa. To je zapravo bio neki moj dug u odnosu na moju doktorsku tezu, koju sam branio 2013. godine a sada je 2024. Deset godina je trebalo da krenem u ovu realizaciju. Dogodilo se da je u međuvremenu moj dragi prijatelj, kompozitor Ivan Mudi, sveštenik naše Srpske pravoslavne crkve, sa kojim sam pripremao ovo izdanje preminuo, tako da ovo bio i neki omaž njemu. Ja se sada jako radujem da je ova zaista fantastična muzika konačno predstavljena javnosti.
Kompozitor Milenko Živković je bio jedan od najistaknutih autora duhovne muzike među stvaraocima svoje generacije. Kako biste danas ocenili njegovu poziciju među ovim muzičarima, na osnovu „Vizantijske liturgije”?
- Autore duhovne muzike tog perioda podelio sam u četiri kategorije: u prvoj su čisti aranžeri, znači autori “ispod” Mokranjca, praktično Kornelijevi epigoni, drugoj grupi pripadaju oni koji pišu u duhu crkvene muzike, dakle ne citiraju folklor, ali su pomalo “stanci” u žanru, kao recimo Stanislav Preprek, imamo tu i neke hrvatske kompozitore koji su bili vezani za Ćirilometodski vjesnik u Zagrebu, za njihove kompozicije je jedan hrvatski muzikolog napisao da je to najbolja muzika između dva rata. Postoje i drugi takvi autori, nedavno je koleginica iz Vršca Tanja Gerdec izvela Liturgiju Karela Napravnika, koja je nešto kao romantizirani Marinković bez citata. Potom sledi kategorija pravih nastavljača Mokranjca, a u duhu crkvene muzike i bez korišćenja citata - Konjović, Manojlović, Binički, i onda dolazimo do najboljih - to su Tajčević, Hristić, prota Milivoj Crvčanin, ali Milenko Živković kao autor spada u zasebnu kategoriju. On se u duhovnom i u smislu neke nove renesanse, poput drevnih zografa, okretao Vizantiji. Zato je i dizajner ovog izdanja Uroš Lalicki na naslovnu stranu stavio fotografiju Korunovićeve crkve sa umetnutim detaljima slike Vase Pomorišca. Živković o vizantijskoj muzici ništa nije znao, kao što i sam kaže, mada se u nekim tekstovima zalaže za saradnju za saradnju muzikološke nauke i stvaralaca. Stoga je on bio zagovornik tog “srednjeg puta” - spoja Vizantije i novog, gde se on dokazuje kao stvaralac dosledan onim svojim teorijama, kada je kritikovao Mokranjca, svog velikog učitelja da je u njegovim delima suviše zastupljen dur-mol sistem kao kod zapadne muzike. Živković u nekim svojim delima daje modalna rešenja, ali ne ovde, ova Vizantijska liturgija prevazilazi modalno, to je, da kažem, bitonalnost.
Živković je osmislio da višeglasni hor imitira vizantijsko jednoglasno pojanje, koristeći glisando oktave! Tako je pisao finski kompozitor Rautavara 1971. Znači, Živković daleke 1935. za gotovo četiri decenije anticipira takve postupke modernista druge polovine 20. veka. Ne znam zaista otkuda je našao ideju za to, da, recimo, kao kod Pendereckog, Vjeruju nema tonsku visinu, samo zapisan ritam. Tu imamo imitaciju - polifoniju ritma, što je fenomenalno. Nalaze se tu i druga vrlo zanimljiva rešenja, politonalnost i to je vrlo teško za pevanje. Ja sam to svirao na klaviru, ali na taj način nisam nikada do kraja imao puni utisak. To je fenomenalno i to je potpuno novo. Dakle, on je tu zaista zaseban i taj zvuk će biti veoma zanimljiv kad se prvi put čuje.
Sudeći po njegovoj složenosti, ovo delo je veoma zahtevno za izvođenje. Da li već postoje mogućnosti i planovi za njegovo koncertno predstavljanje ili snimanje?
- Ukoliko se ja u nekom skorijem vremenu ne odlučim za to, pada mi na pamet da u Beogradu deluje jedan sjajan mladi dirigent, Jakov Hadžimilutinović, koji je asistent Bojanu Suđiću u radu sa Radio horom. On je potpuno posvećen izvođenju duhovne muzike, tako da bih, recimo, njemu dao da tu liturgiju izvede sa Horom Radio Beograda. To je ansambl koji bi mogao da izvede ovo delo. Takođe, već su mi se javili moji prijatelji iz Amerike, pevači i dirigent Hora “Kapela romana” i ja sam imao na umu da im to pošaljem, ako to eventualno ne može da izvede neki naš eminentan sastav, a ono neka to bude taj američki hor, koji se bavi upravo ovakvom muzikom. Uglavnom, ja se jako radujem zbog toga i evo sad krećem u realizaciju nekih drugih sličnih projekata, pa da vidimo dokle ćemo stići.
Borislav Hložan
