Džijan Emin, dirigent i kompozitor: Muzika otvara mnoga polja

Na novogodišnjem koncertu pod njegovom upravom sinoć se Vojvođanski simfonijski orkestar predstavio potpuno drugačijim programom – francuskim šansonama. Muzika koja jeu proslavila Edit Pjaf ili Žaka Brela nije strana maestru Eminu, naprotiv, baš kao ni ona Dejvida Bouvija, „Pink Flojd“, Vlatka Stefanovskog, Derika Meja... mada su u fokusu njegovog interesovanja ipak klasika i yez. U razgovoru za „Dnevnik“ otkriva da je toliko šaroliko muzičko interesovanje stekao – svirajući sa ocem po kafanama:

– Možda sada kafanska muzika ima neki drugi oblik, ali kada sam ja kao klinac počeo da sviram sa ocem, uobičajena su za veče bila tri bloka. Prvo su to bili yez standardi, bosa nova, latino ritmovi, pa ruske pesme i francuske šansone – svetska muzika, kako je to moj stari govorio. Drugi blok bi bio posvećen narodnim makedonskim i starogradskim pesmama, srpskim, bosanskim, a završili bismo sa u to vreme popularnom novokomponovanom kafanskom muzikom. Svirao sam klavijature, harmoniku i gitaru, koju sam, naravno, znao da iznosim i u park, gde smo moji drugari i ja tamburali kako bismo šarmirali devojčice. E, otac jednog od tih drugara bio je punokrvni roker, pa nas je „navukao“ na Pink Flojd, Led zepelin, ali i na Kraftverk... I kada bih sada pravio nekakvu rekapitulaciju tog vremena, pretpostavljam da je bilo neverovatno bogatstvo upravo to što sam mogao da slušam, učim i sviram raznoliku muziku. I najverovatnije je to ono što je otvarilo moje uši i mozak, ono što je u mojoj glavi malo „prošaralo sistem“, pa sam sad uveren u to da se na svakom muzičkom polju, ako mu prođeš otvorenim srcem i umom, mogu učiniti fenomenalne stvari.    

Klasika je, pretpostavljam, došla u muzičkoj školi?

– Kada sam završio osnovnu, i to kao đak generacije, želeo sam da upišem srednju medicinsku. Ali nisu me primili, ni danas ne znam zašto. Potpuno razočaran pošao sam, valjda u znak protesta, za najboljim drugarom u saobraćajnu, u koju su se po pravilu kod nas upisivali ili najlošiji đaci ili oni, poput mog drugara, koji su znali da će biti automehaničari i autoelektričari. Međutim, vrlo brzo je direktor škole pozvao mog oca i rekao da je greota da tamo tavorim. I tata me je ubedio da, budući da mi muzika ide od ruke, konkurišem za srednju muzičku školu. I to je bilo to. Tako je počelo moje ozbiljnije upoznavanje sa neverovatnim svetom klasike. Horna je, inače, bila moj glavni instrument i još dok sam bio u srednjoj, počeo sam da sviram u Makedonskoj filharmoniji, da bi već na prvoj godini akademije postao i njen prvi hornista.   

Danas stojite ispred kolega iz Filharmonije, za dirigentskim pultom?

– I dok sam svirao hornu, nikada zapravo nisam bio posvećen isključivo klasici, već sam paralelno radio mnoge druge stvari, imao i yez i rok bend, komponovao za druge muzičare... U jednom trenutku počeo sam puno da radim orkestracije za simfonijski orkestar „F.A.M.E.S.“ koji vode Francuzi. To je postala veoma uspešna priča, radili smo sve više – recimo, na godišnjem nivou sam pisao orkestracije za 30 nekad i 40 projekata. Na kraju sam ustanovio da bi možda najbolje bilo da počnem da dirigujem to što pišem, jer ću tako najlakše preneti muzičarima svoje ideje. Dakle, krenulo je sa orkestrom „F.A.M.E.S.“  a posle su došli i neki drugi ansambli pa, naravno, i Makedonska filharmonija. Na temelju 25-godišnjeg iskustva rada u orkestru – jedno vreme sam svirao i u Beogradskoj filharmoniji – uveren sam u to da mogu da pomognem kolegama da sviraju bolje, dakle da ne budem samo „trener dignutog nosa“, kako često vide dirigenta, koji će tokom proba usaglašavati balans, dinamiku, pojedine linije instrumenata, već da nađem način kako da upostavim najbolji mogući kontakt sa muzičarima i da zajedno dočaramo publici ono što je kompozitor zamislio, kroz prizmu naših energija i ideja. To je, naravno, proces, ne postaje se vrhunski dirigent preko noći, ali mislim da polako rastem i da će biti nešto od mene (smeh)...   

Paralelno u Skoplju vodite i big bend?

– U Skoplju se pre otprilike sedam-osam godina vratila grupa mladih yez muzičara, koji su studirali na akademiji u Gracu. I s obzirom na to da je naš stari Big bend RTV Skoplje propao, ta mlada muzička sila sklopila je novi big bend, pri čemu sam ja preuzeo ulogu kordinatora. Istovremeno smo bubnjar Goce Stevkovski i ja osnovali i Asocijaciju yez muzičara Makedonije, tako da smo poslednje tri godine imali puno koncerata, ne samo Big benda, nego je Asocijacija uspela da organizuje i nekoliko festivala. Stoga se danas već ponovo može govoriti o makedonskoj yez sceni.  

Da li još postoji nada da se ponovo okupi Vaš negdašnji bend - Project Zlust – koji je u prvim godinama ovog milenijuma napravio ozbiljne evropske iskorake na polju savremenog yezu?

– Baš pre dve-tri nedelje imali smo neformalnu, više drugarsku svirku, kada je jedan od članova benda na kratko došao iz Pariza. Ali je činjenica da je od poslednjeg ozbiljnog koncerta prošlo gotovo deset godina. Jednostavno, drugi poslovi, porodice, to što smo raštrkani po svetu... Svako je krenuo u neku svoju priču, i Project Zlust je samo utihnuo, ali se nije raspao. Svi smo mi drugari, kumovi, a Project Zlust je naša lepa priča koju čuvamo i kao divnu uspomenu, ali i kao zalog da je, kada se steknu uslovi, ponovo ispričamo. 

Posebno poglavlje Vaše biografije odnosi se na saradnju sa jednim od pionira tehno zvuka Derikom Mejom, s kojim ste u avgustu ove godine nastupili i u legendarnom londonskom Rojal festival holu?

– Derik Mej je zaista legenda u tom svetu elektronske dens muzike. A ceo projekat začet je na inicijativu producenta Ognena Uzunovskog, koji je zaljubljen u EDM i ubeđivao me je nekoliko godina da povežem Mejovu muziku sa simfonijskim orkestrom. Taj proces nije bio jednostavan, jer Derik puno putuje i nije bilo ni vremena ni prostora da zajedno radimo na materijalu. Umesto toga, on mi je poslao stvari koje bi planirao za takav koncert. Naravno, svako ko malo bolje poznaje elektronsku muziku zna da je karakteriše puno ponavljanja i bojao sam se da bi puka orkestracija Derikovih tema klasičnim muzičarima bila beskrajno dosadna. Zato sam, na svoju ruku, pa i odgovornost, počeo da improvizujem na te teme, da menjam strukturu, forme, dodajem nove melodije, nove harmonije, novu muziku. Tako da je na kraju od toga ispalo nešto sasvim novo. Kada je na kraju Derik došao u Skoplje, bio je prezadovoljan, i priznajem da sam bio iskreno srećan što se to što sam uradio njemu svidelo. Naravno, Derik Mej je i dalje glavni kompozitor, a ja sam koautor i aranžer. U svakom slučaju, eto, sklopile su se kockice, realizovali smo taj projekat, mada nisam očekivao da će on doživeti toliki uspeh da ga sada traže po celom svetu. Čak je tokom našeg koncerta u Rojal festival holu prvi put za gotovo sedamdeset godina te čuvene koncertne dvorane publika ustala sa svojih mesta i sve vreme đuskala, kao da je u nekom klubu. 

Stefanovski, Tristan, Švarc...

Kakvi su planovi za 2020?

– U Skuplju, pa i u celoj Makedoniji, vazduh je jako zagađen i na inicijativu kolege iz Makedonske filharmonije realizovaćemo početkom februara mali ekološki festival, čiji će cilj biti podizanje svesti građana, ali i političara. I za taj festival spremamo hologramski multimedijalni projekat na moju autorsku muziku. Krajem februara dolazi u Skoplje trio iz Normandije, „Ana Kap“, s kojim sam već izdao jedan album. Snimaćemo novi materijal, zajedno sa gudačkim kvartetom iz Filharmonije. Potom me ponovo čeka saradnja sa Vlatkom Stefanovskim, a veoma se radujem i saradnji sa sjajnim norveškim trubačem Arveom Henriksenom. Ipak, sledeća godina će biti i u znaku velikog projekta Makedonske filharonije sa svetski poznatim pijanistom i kompozitorom Frančeskom Tristanom i producentom Henrikom Švarcom, koji je, recimo, radio remikse za Koldplej.

U Vašem protfoliju su i projekti realizovani sa Makedonskom filharmonijom, posvećeni muzici Dejvida Bouvija, Pink Flojd, Femija Kutija, Vlatka Stefanovskog...  Tu baš nema puno prostora za „destrukciju i dekonstrukciju“?

– Činjenica je da u osnovi svega jeste pitanje za koju se publiku koncert priprema i na kojoj sceni. Kada radim svoj projekat, autorski, onda sam puno hrabriji, do toga da insistiram na tome da i orkestar improvizuje. S druge strane, recimo, kada se radi poznata muzika, poput Bouvijeve, Flojdovaca ili kao što je ove godine Filharmonija u gradskom parku svirala poznate pank hitove – publika na prvom mestu mora prepoznati numere. Dakle, glavnu temu, odnosno melodiju odabrane pesme, orkestar mora odsvirati na način da se publika odmah „zalepi”,  tek posle toga ima prostora i za „nadgradnju“.  U svakom slučaju, drago mi je da imam priliku da radim tako različite stvari, jer je izazovno i zanimljivo

M. Stajić