Branko Golubović, pevač Goblina: Mirovnjak širom planete

Naravno da se tu životna priča šminka. Ali, i to je sasvim ljudski. Takozvani selebriti u svetu, koji imalo drže do sebe, odavno pod obavezno imaju i autobiografsku knjigu. Najčešće im na osnovu njihovih ispovesti to pišu drugi, tzv. autori iz senke.

Ko zna da li su naši rokeri lenji ili zaboravni (pismenih, srećom, ima sasvim dovoljno), ali malo se njih rešilo da svoj životopis baci na papir: Zoran Simjanović je napisao „Kako sam postao (i prestao da budem) roker”, Vlada Janković Džet „Godine na 6”, basista „Riblje čorbe” Miša Aleksić „Uživo”, Srđan Marjanović „Žice”, dr Nele Karajlić „Fajront u Sarajevu”, „Van Gog” Đule „Tragove prošloste”, te proza koju je Bata Kovač spakovao u knjige „Tamne dirke”, „Falko i druge priče” i „Fusnota”.

Najsvežiju ispovest je potpisao Branko Golubović Golub, pevač „Goblina”. Knjiga se pojavila nedavno, a nazvao ju je „Izgužvane misli” po stihu iz pesme svog matičnog benda „Ne trebam nikome”. Priču je sklopio po modelu „Piši kao što govoriš”:

– Knjiga ima dosta delova koji su over the line. Ali meni je bilo jako bitno da od članova grupe imam dozvolu da pišem otvoreno. Bilo je tu, naravno, malo i kukanja, zašto vinjak, zašto o onoj Slovenki u šatoru i tako dalje. Zato je trebalo četiri godine da knjiga izađe – kaže Golub.

Za sve one sklone zaboravu, njegove „Izgužvane misli” su gorki podsetnik na devedesete, ratove, bedu i opipljivu nemoć da se nešto promeni. Svoju borbu je ipak uspeo da iznese mali pank bend iz provincije koji su osnovali gitarista Alen Jovanović i basista Vlada Kokotović. Kao sinovi vojnih lica, izbegli su iz Hrvatske i obreli u Šapcu. Svesni toga da je muzika jedini izlaz iz loših dana, nagovorili su svog novog prijatelja Goluba da postane pevač. On je u to vreme folirao roditelje, ali i sebe, da studira, a zapravo je pretežno gluvario po sumornom gradu. I u tom mraku, u Šapcu poznatom po narodnjacima, uspeli su da naprave ozbiljnu karijeru. Svirali su za gajbu piva tamo gde ih pozovu, u zoru čekali autobus za Šabac, gladovali, pozajmljivali novac od roditelja... Prava hronika nesrećnih i smutnih vremena.

Sve te muke, ali i radosti svirke, Golub je razbarušenim stilom, ne štedeći ni sebe, a ni druge, opisao u knjizi. Nije se libio da otvoreno govori o seksu, drogama, alkoholu. I, naravno, rokenrolu, onome što im je spaslo razum u sirotinjskoj Miloševićevoj Srbiji. U tome je vrlo direktan pa povremeno zapada u sumanuto vulgarne priče. „Al, jbg, takva su bila vremena. Grozna.” Veštinom filmske montaže on opisuje kako je 5. oktobra spasao policajca od besnih punkera, trpeo šikaniranje istog tog „plavca”, snalazio se za piće u vreme hiperinflacije, gajio i prodavao marihuanu, s bendom prašio punk u Ciganmali, Zoranu Đinđiću objašnjavao kako da šinobusom jeftino dođe od Novog Sada do Šapca... Posebno su slikoviti prvi uspesi „Goblina” u Sloveniji, njihovi nastupi u poratnom Sarajevu, susreti i prijateljstvo s (ne kriju) uzorima, KUD „Idijotima” iz Pule.

Upravo na koncertu u razvaljenoj sarajevskoj železničkoj stanici 1998, Golub je upoznao Italijanku koja je taj festival ex-ju bendova i organizovala. Veza je prerasla u brak, dobili su sina i život je krenuo u mnogo odgovornijem pravcu. Bilo je sve manje vremena za bend jer je Golub počeo da radi u organizaciji koja je pomagala izbeglicama. Prvi ozbiljan posao u životu.  

Knjiga se završava odlaskom u mirovnu misiju u ratom razoreni Avganistan, gde je, u potpuno novoj situaciji, rukovodio humanitarnim radom i čišćenjem minskih polja. Fasciniran novim iskustvima, nadahnuto je pisao prijateljima brojne mejlove i tako je 2009. nastala njegova prva knjiga „Pisma iz Avganistana”. Daleki put ga je dalje vodio u Šri Lanku, Pakistan i Etiopiju. Od prošlog leta mu je adresa u jordanskoj prestonici Amanu. Što prilično remeti normalan rad grupe. Ali nekako, ipak, uspevaju. Već tradicionalni koncert u bašti beogradskog KST-a su odsvirali jedne subotnje noći krajem prošlog septembra. Na binu su izašli u jedan iza ponoći i sve do pola četiri publika je horski pevala s njima, polivala pivom Branka golog do pojasa, impozantnog u svom tradicionalnom kiltu i martinkama. Već sledećeg dana je odleteo za Jordan. U ponedeljak ujutro mi je poslao selfi s porukom: „Upravo sam izašao iz operacione sale, tu su mi dečji kardiohirurzi iz Portugala. Ove nedelje organizujem 16 operacija.”

Kakav čovek! Ili, kako ga je u predgovoru knjige opisao pevač kultne zagrebačke pank grupe „Hladno pivo” Mile Kekin:

„Punokrvna, zabavna, duhovitu i posve jedinstvena rock’n’rol biografija pravog pravcatog benda, kao što su ’Goblini’. Ona jeste jedna u nizu, ali i posebna kao što je i Golub poseban lik, svjetski putnik, aktivist, frontmen, pisac i opasan frajer. Čak i kada je obučen.”

Još od devedesetih „Goblini” imaju brojne fanove i u Novom Sadu, koji će moći da ih, najzad, ponovo čuju u petak u „Gerila baru”.

Petar Janjatović