ALAN BJELINSKI, dirigent i kompozitor: MUZIKA KAO IGRA

Njegovu impresivnu biografiju otvara solistički nastup sa Zagrebačkom filharmonijom kada je imao samo devet godina, pa svirke tokom studija na Muzičkoj akademiji sa kultnim zagrebačkim bendovima kao što su Film, Haustor, The Bastardz, Aerodrom - s kojim je maestro imao i prvi muzički susret sa Novim Sadom jer je svirao klavitarure na njihovoj  velikoj turneji iz vremena megahita „Fratelo” – sve do specijalizacije u Salcburgu na Univerzitetu Mocarteum u klasi Mihaela Gilena.

Usledili su potom brojni koncerti sa Simfonijskim orkestrom i horom Hrvatske radiotelevizije, Dubrovačkim simfonijskim orkestrom, Splitskom operom i Riječkom operom, Simfonijskim orkestrom RTV Slovenije, gostovanja u SAD... Za muziku u Grlićevom filmu „Neka ostane među nama” dobio je Zlatnu arenu na Pulskom festivalu, a tu je i višedecenijska saradnja sa Oliverom Dragojevićem. Manje je poznato da je upravo zahvaljujući Oliveru maestro Bjelinski upoznao španskog virtuoza na usnoj harmonici Antonija Serana, koji će 21. juna biti gost Vojvođanskog simfonijskog orkestra. Tim koncertom, kojim će u negdašnjoj bašti Doma JNA (danas dvorište centrale OTP banke) biti otvoreno Novosadsko muzičko leto, dirigovaće upravo - Alan Bjelinski, a na programu su, između ostalog, Seranove verzije „Rapsodije u plavom” Džordža Geršvina i „Trorogog Šešira” Manuela de Falje.

– Antonija Serana je pre dosta godina Oliver pozvao, sarađivali smo na nekoliko koncerata i čak je nešto od toga i snimljeno. A onda smo se i nas dvojica „zakačili”, jer čovek je veoma jednostavan, a svirao je sa jednim Pakom de Lusijom i prošao ceo svet. A kada prođeš koncertne sale od Dubaija do Moskve i Rima, od Sidneja i Njujorka do Singapura, vidiš jednostavnost života i sebe na drugačiji način. Činjenica je, nažalost, da još uvek postoji otpor u našim „klasičarskim” krugovima prema usnoj harmonici jer naprosto ljudi ne poznaju taj instrument. Recimo, ovde u Srbiji je popularna harmonika, i ona je već stekla „pravo građanstva” i u klasici zahvaljujući sad već brojnim virtuozima koji se sviraju na vrhunskom nivou. Ali ne znam koliko, osim Serana, ima virtuoza koji na tom nivou sviraju usnu harmoniku. A on sa tim malim instrumentom čini čuda. I ne popušta, istražuje nova polja, nije mu bio dovoljan yez, flamenko, već je otvorio dimenziju svetske literature.

Čuo sam da ste upravo Vi nagovorili Serana na transkripciju De Faljinog „Trorogog šešira”?

– Malo mu je bilo dosta Pjacole, jer su mu svi tražili da svira „Libertango” ne znajući šta sve usna harmonika može. I ja sam mu predložio da se sam prihvati nekog ozbiljnijeg dela, i to najbolje iz njegovog kraja. De Falja? Sjajno. I setim se svojih studija i svite „Trorogi šešir”. Bio sam ubeđen u to da je Serano može preraditi. Problem su samo bila autorska prava. Ali on je razgovarao sa De Faljinim naslednicima i dobio zeleno svetlo, s tim da, naravno, ne sme ništa menjati u partituri, već da samo u nju može utkati svoj instrument. Na kraju, Serano je „Trorogi šešir” pripremio prema originalnoj orkestraciji i zaista zvuči fenomenalno, iako je partitura veoma zahtevna. Ali to su izazoci koje umetnici vole. Uostalom, novosadska publika će imati priliku da se u to uveri.

Pored dirigovanja intenzivno i komponujete. Nedavno ste završili „Ljubavnike” po libretu Vaše životne partnerke Sandre Sagene, inače svestrane umetnice - pesnikinje, kantautorke, koreografkinje, plesačice, autorke hitova Tonija Cetinskog, Vanne, Ivane Banfić, Jasne Zlokić...

– U pitanju je opersko-baletski mjuzikl u 16 slika, a okosnica priče je ljubavni trougao saksofoniste, pijaniste i pevačice. Drama koja ide do velikog bola, kao i svaka ljubav, i ima srećan završetak, kao ne baš svaka ljubav. Mislim da će posebno biti zanimljivo ljudima koji su hedonisti, one koji vole fino vino sa odličnim sirom, koji dok gledaju dobar film vole udobno se smestiti, da ih ništa špicasto ne remeti, da ih ni muzika koju slušaju ne ubada... Orkestracija je, biću subjektivan, jako lepa, za široku publiku, a takav su sud dali i neki moji prijatelji koji su je čuli. Ne može se podvesti pod klasiku, iako je klasično napisana. Bez ritam sekcije, bez struje, za veliki orkestar i veliki hor, za veliki ansambl baleta. Oko 120 ljudi bi se trebalo naći na sceni. Zato još čekamo „izvođača radova”. Velika je produkcija, potrebna je zamašna infrastruktura da bi se „Ljubavnici” izveli. Delo je prevedeno na italijanski i engleski. Videćemo...

Posebno poglavlje Vašeg angažmana vezano je za edukaciju najmlađe publike?

– Zadatak svih nas je da klincima pružimo mogućnost da se maknu malo od mobilnih telefona i računara. da dođu, opipaju instrumente, čuju ih i osete onu vruću energiju koja se stvara trenjem žica, duvanjem, udaranjem po perkusijama... Nije umetnička muzika, nisu opera i balet bauk. Ali jako je bitan pristup. Recimo, ono što je radio Leonard Bernštajn u serijalu „Young People's Concert”. Mi smo nešto slično, sve do korone, godinama radili u Lisinskom sa Simfonijskim orkestrom HRT-a u saradnji sa Glazbenom mladeži, odnosno Muzičkom omladinom. Svake godine nova ideja, nova priča: „Karneval životinja”, filmska muzika, baletske minijature. I televiziji se to svidelo pa su i snimili, recimo Mocartovu „Čarobnu frulu”, koju smo pripremili kao - probu. Svi smo bili ležerno obučeni, ubacili smo i „režisera” koji nas je kao vodio, pa nekakva takmičenja... Zapravo, napravili smo svojevrstan performans sa interakcijom dečice, upravo kako bismo im se što više približili. Sve je to igra. Mi ipak živimo određeni vek i treba se zna igrati i uživati u toj igri, bila ona „ozbiljna” ili „neozbiljna”. Jako volim muziku i volim se njome „igrati”, i neizmerno mi je zadovoljstvo kada sarađujem sa ljudima koji imaju isti takav pogled na muziku, koji za nju žive. Nažalost, od korone se ne radi ništa i možemo se zbog toga svi posramiti. Jer s klincima se raditi mora, konstantno, to je užasno važno za opstanak i naše i umetnosti uopšte.  

Slikarsko platno puno boja

– Volim balansirati, da ne bude muzika baš sve u mom životu. Istina, ne skačem s padobranom kao Stefan Milenković, ali zato uživam u svom vrtu, još od detinjstva volim da uzgajam biljčice, da sam u prirodi, uz zemlju, uz more... Izuzev nekoliko godina u svojstvu dirigenta Simfonijskog orkestra HRT, celu karijeru sam praktično slobodan umetnik, jer sam osetio da tako najbolje mogu funkcionisati. Bilo je teško, uspona, padova, ali nisam bio zakačen za jednu kuću i mogao sam biti otvoren prema svakom novom projektu. Nisam vodio samo klasične orkestre nego i klape, i tamburaške ansamble, i horove, klecmer bend, zabavnjake sve do Evrovizije, svirao u bendovima... I nije mi žao, vozao sam se u kombiju od tamo do simo, spavao, svirao, osećao publiku, energiju. Tako se moje „slikarsko platno” i napunilo svekolikim kolorima različitih vremenskih perioda, različitih zvukova i sazvučja. I danas publika od mene i muzičara s kojima sarađujem i kojima verujem, i koji meni veruju, dobija ono najbolje. E sad, da li je to na nekom svetskom nivou za trojku, četvorku ili peticu, to me ne zanima. Suštine je da damo sve od sebe, jer grešaka će uvek biti. I Berlinska filharmonija pravi greške. Samo manji broj (smeh)     

Na tom se fonu javila i ideja da se balet za decu „Petar Pan” Vašeg oca Bruna Bjelinskog, koji je sa velikim uspehom izvođen u HNK, postavi i u Srpskom narodnom pozorištu, pogotovo sada kada velika scena ponovo dobija rotaciju, koja je bila ključna za zagrebačku scenografiju?

– Mog oca često opisuju i kao kompozitora za decu, zato jer su njegova muzičko-scenska dela Pčelica Maja, pa baleti Petar Pan, Pinokio i Mačak u čizmama, jako popularni. Jako je dobro poznavao dečju maštu, a kako je i sam bio razigran, napisao je maštovita i razigrana dela. Pisao je izuzetno vešto, zahtevno ali i prozračno. Njegova muzika je živa slika, tematski vrlo istančana, jasna, a kontrapunkt i orkestracija za veliki orkestar puni su i sadržajno bogati. Raspoloženja se brzo izmenjuju, baš kao i u bajkama. I nekada su deca u HNK i Lisinski dolazila autobusima i upoznavala se sa tom divnom umetnošću koja se može i slušati i gledati. I bilo bi mi zaista neizmerno drago da Petar Pan postane deo repertoara SNP-a.

M. Stajić