In memoriam: Dragan Nedeljković (1925–2015)
I pritom bi imao običaj da doda: Jer čak i kada je svakog trena očekujemo, smrt nas preduhitri i iznenadi. Lepo nas opomenu Konfučije: „Još ni život ne poznajemo, a kako možemo poznavati smrt„.
Tako je pisao pisac Dragan Nedeljković u jednoj od svojih knjiga iz trilogije svetlosti, nadahnutoj memoarskoj knjizi „Svetlost izbliza„ (Beograd, 2000). Druga dva toma trilogije su „Izdaleka - svetlost„ (Beograd, 1996) i „Iz dubine svetlost - u predvorju smrti„ (Beograd, 2003). Dva puta ga je u životu smrt dotakla svojim hladnim krilom. Prvi put, na Sremskom frontu gde je kao vojnik 1944. godine bio osuđen na smrt streljanjem, zajedno sa celom četom koja je napustila položaje. Drugi put ga je anđeo smrti dotaknuo ledenim krilom u Francuskoj, njegovoj drugoj duhovnoj i radnoj otadžbini, kada je na putu između Strazbura i Nansija, zajedno sa porodicom, doživeo strahovitu saobraćajnu nesreću i lebdeo u komi na međi između života i smrti 40 dana. Iz mrtvih su ga tada vratili u život (i svetlost) izvanredni francuski lekari. Treći puit ga je smrt preduhitrila, definitivno, u Beogradu 5. juna 2015. kada je doživeo „končinu dana svojih„ i preselio se „tamo gde svih vremena razlike ćute„ u 90-oj godini svog plodnog i neumornog stvasralačkog veka.
Pre toga ostvario je zavidnu naučnu i prosvetiteljsku karijeru istaknutog slaviste i uglednog komparatiste u Jugoslaviji, Evropi i u svetu. Njegova neumorna radna energija i neiscrpni stvaralački elan ostavili su za profesorom Nedeljkovićem impozantno naučno, esejističko i spisateljsko delo. Životni put ga je vodio od zavičajnev Rume, preko Beograda, do velikih francuskih univerziteta u Strazburu, Bordou, do Sorbone gde je studirao Francusku i uporednu književnost i, konačno, do Nansija , gde je završio plodnu i bogatu karijeru kao šef Departmana za slavistiku i gde je za izuzetne naučne zasluge proglašen za profesora emeritusa. Dragan Nedeljković je jedan od retkih srpskih naučnika koji je stekao oba francuska doktorata: univerzitetski i državni.
Univerzitetsku doktorsku tezu „Romen Rolan i Stefan Cvajg„ odbranio je u Strazburu, a državni doktorat je branio u Montenjevom Bordou, kod slavnog Roberta Eskarpija. Matični univerzitet mu je bio u Beogradu, gde je predavao Svetsku književnost, a kao profesor po pozivu predavao je na Sorboni , Bordou i Strazburu. Bio je redovni član Evropske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u Parizu.
Pored disertacije, objavljene u Parizu na francuskom jeziku (oko koje se podigla bura i vodio veliki sudski spor sa udovicom Romena Rolana), profesor Nedeljković je objavio oko 500 stručnih i naučnih ogleda i rasprava iz svetske književnosti i komparativistike. Među stručnjacima u svetu je uživao veliki svetski ugled čoveka koji je duhom i kulturom na svih pet kontinenata plenio kao „građanin sveta„.
Bio je neumoran izaslanik i afirmator srpske kulture, umetnosti, civilizacije. Kao sjajan kulturni poslenik bio je redovni učesnik međunarodnih kongresa i simpozijuma na kojima je održao na stotine predavanja. Bio je takođe i sjajan organizator naučnih skupova i simpozijuma u zemlji i u inostranstvu. Organizator je velikog naučnog kongresa Međunarodne asocijacije za komparativnu književnost u Beogradu 1967, gde su se prvi put sreli naučnici sa Zapada i iz tadašnjeg Istočnog bloka. Kao rusista bio je pođednako kod kuće u Rusiji i, kao prevejani kosmpolita, imao je dom i u Evropi. Naša kultura je u njemu imala veliko ime i sjajnog predstavnika humanističke inteligencije, konsekventno angažovanog intelektualca i borca za humanističke vrednosti. Ostavio je na desetine monografija i naučne studije iz ruske i zapadnoevropske književnosti. Kod izdavačkog preduzeća „Dnevnik-Holding„ objavio je ključnu knjigu „Moć i nemoć književnosti„ (M. Sad, 1996) um kojoj je izložio svoju duboku veru u misiju pesničke i umetničke reči i svoje sumnje i dileme o mestu književnosti u savremenom svetu. Takođe, u Novom Sadu, u izdanju „Matice srpske„, izašla je njegova poznata studija „Univerzalne poruke ruske književnosti„ , knjiga na kojoj su se vaspitavale generacije studenata širom Jugoslasvije i Francuske. U Rusiji mu je slavu donela studija „O Tihom Donu Mihaila Šolohova„ (Sarajevo, 1967, Ruma 2002). Tada je akademik Nedeljković branio autentičnost Šolohova od napada A. Solženjicina u jednoj debati koja je imala međunarodnih ođeka. Krunu njegovih naučnih istraživanja predstavlja testamentarna knjiga „Veliko doba ruske književnosti „ (Beograd, SKZ, 2011).
I na kraju, mada ne na poslednjem mestu, akadademik Nedeljković je stajao na čelu Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić„ kao osvedočeni zastupnik Miletićevog programa I kao Srbin i kao Evropejac. Rečju i delom.
Miodrag Radović