VLADAN MATIJEVIĆ, PISAC: Univerzalna priča o poraženom čoveku

Kada ne piše kaže da čita, sekira se zbog propasti sveta, uređuje ediciju „Ravnoteža” u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović”, sluša muziku od Baha do Rolingstonsa, ponekad odlazi u pozorište, na izložbe, koncerte, u šetnje pored Morave i u čačanske kafane. Retko putuje i ne voli goste. 

Njegov aktuelni roman, „Pakrac”, koga je objavio pre dva i po meseca, dobio je nedavno Nagradu „Beogradski pobednik“ i sa još četiri romana ušao u najuži izbor za Ninovu nagradu.

 Na književnoj sceni je već nekoliko godina prisutan fenomen nagrada, ponekad se više raspravlja o žiriranju nego o delu koje je nagrađeno. Da li su za Vas brojne nagrade koje ste dobili bile podstrek ili opterećenje?

– Nagrade bi trebalo da promovišu knjige, da podstaknu što više ljudi da ih pročitaju. Neke to i uspešno čine, zato im se i radujem. Meni ne smetaju polemike koje se često vode oko pojedinih nagrada i čini mi se da i te polemike doprinose promociji knjiga, mada to pole- mičarima verovatno i nije osnovni cilj. Ipak, kada prođe vreme ostaju samo knjige i priče o autorima, što je valjda suština.

„Pakrac” na tragu dosadašnje poetike

– U svim svojim knjigama bavio sam se današnjim čovekom i problemima sa kojima se on suočava. Pritom sam najčešće obraćao pažnju na takozvane male ljude, odnosno na one nebitne, zaboravljene. Oni su glavni junaci mojih romana i priča. Ta priča o poraženom čoveku čini „Pakrac” sličnim sa mojim prethodnim romanima. Ako se tome doda prepoznatljiv stil, mislim da se i te kako uklapa u dosadašnju poetiku.

 Da li je roman „Pakrac” slika savremenog srpskog društva ili samo umetnička fikcija?

– Tema romana je sveprisutno nasilje u društvu. Vesti iz crne hronike su postale najvažnije vesti u svim medijima, ljudi ih čitaju, slušaju i gledaju, pritom nemaju empatije prema žrtvama, niti začuđenost količinom nasilja, ni zapitanost zašto se sve to događa. Navikavaju se na crnu hroniku, a navika je opasna jer anestezira um i od ljudi pravi robote. Pasivno posmatranje nasilja je loše skoro kao i nasilničko ponašanje. Glavni junak mog romana je trpeo nasilje od malih nogu, a čim je dobio priliku postao je i on nasilan, izgubivši vid za granicu koja deli dobro od zla. Moj roman je fikcija koja ima dosta toga zajedničkog sa savremenim društvom.

 U „Pakracu”, kao i u prethodnim romanima, koristite grotesku i humor kojima prikazujete sliku stvarnosti, koja je za neke zastrašujuća, a za neke izobličena kao odraz u iskrivljenom ogledalu.

– Glavni junak romana „Pakrac” je čovek koji nije raščistio sa prošlošću, naročito sa događajima koji su obeležili devedesete godine prošlog veka. Rat je ostavio neizbrisive posledice na njega i napravio dubok rascep u ličnosti, mada su pukotine postojale još u njegovom detinjstvu i ranoj mladosti. On je, kao povratnik sa ratišta, usamljen, neshvaćen, nesnađen, nigde ne pripada, niko se zbog njega ne brine, nikome ne treba i njegov život je opustošen. Njegova slika stvarnosti povremeno jeste groteskna, neke situacije koje doživljava jesu smešne, ali to je gorak smeh. Da povremeno nema i smešnog u romanu, bojim se da čitaoci ne bi izdržali sve scene nasilja koje su opisane.

 Roman hrabro i provokativno otvara pitanja zla i moći, ocenio je žiri koji Vam je dodelio Nagradu „Beogradski pobednik“. Junakinja romana Ira kaže da zlo nije napolju, nego u nama.

– Pitanja dobra i zla su zaokupljala ljude i u književnosti i u životu, u svim vremenima. Sve je ostalo isto samo se s vremena na vreme promene odgovori. Jedno od večitih pitanja je i da li se zločinac rađa ili postaje. Mislim da je jedan od razloga zašto se u današnjem svetu ne snalazimo dobro i taj što ranije nismo razrešili neka važna pitanja. Trebalo je da se odavno suočimo sa njima. Junak mog romana na kraju želi da se suoči sa avetima iz svoje prošlosti, što nije lako i za šta nema dovoljno snage.

Glavnog junaka prikazali ste kao povratnika sa pakračkog ratišta. Da li ga treba shvatiti kao negativca opsednutog ubijanjem, ili kao usamljenu, neshvaćenu osobu koja ne može da se uklopi u opštu društvenu stvarnost i da pronađe svoje mesto u njoj?

– Glavni junak „Pakraca” je nesumnjivo negativac koga su takvim učinili porodica i društvo, kao i vreme zla u kome je živeo i koje nije razumeo. Reč je o vrlo složenoj ličnosti. On se suočava sa zlom u sebi, ali i sa zlom i nasiljem u svetu oko sebe. Čitalac će shvatiti da junaka romana nije promenilo pakračko ratno iskustvo, već da je ono samo oslobodilo mnogo ranije razvijene mračne porive. Pakračko ratište je okvir romaneskne priče i pojavljuje se kroz flešbekove. Rasplamsavanje zla, sa ubistvom kao kulminacijom, junak isprva vidi kao način da se uklopi u svet iz koga je od malih nogu izopšten. Čitalac od prvih stranica romana upoznaje potencijalnog ubicu sa svim njegovim traumama, ali postepeno shvata da je u korenu njegovog ponašanja strah. A potraga za smislom života i istinom o vlastitoj egzisteniciji počinje iz straha od smrti.

Vesna Bjelić