VIROVIT PROSTOR DRAMATIČNIH, TAMNIH PASAŽA Brankuši u Temišvaru

Konstantin Brankuši, jedan od onih umetnika čije ime se transformiše u više kultura spajajući se u jedan univerzalan tok vizuelnog sveta u kojem nije vajao figure nego misli, kako je tvrdio njegov učitelj iz Targu Žiua, mesta pokraj njegovog rodnog sela Hobica – znajući da su njegove misli zapravo simboli, metafore i alegorije. O umetnosti je učio u tri škole, u Krajovi, Bukureštu i Parizu.

Na samom početku izložbe možemo videti zadivljujući anatomski „Ekorše“ koji se smatra znamenitim dostignućem bukureštanske škole umetnosti. Izradio ga je zajedno sa svojim profesorom Đerotom i na njemu sagledavamo dvojnu perspektivu ljudskog tela, umetničku i anatomsku. Nakon okončane treće godine studija, napušta Rumuniju u 28. godini života i odlazi u Pariz. Zahvaljujući dobrim vezama među rumunskim imigrantima stiže do rumunske kraljice Marije koja je izdejstvovala kod čuvenog Rodena da ga primi u vajarski studio. Vrlo brzo ga je napustio shvativši da je Roden tvrdoglav baš kao i on i „da u senci velikog drveta ne raste ništa“. Školu lepih umetnosti upisao je 1905. godine u klasi Marsijea kada na Jesenjem salonu nastaje umetnički skandal XX veka – fovizam. Nove ideje preplavile su centar umetnosti kada u Parizu Brankuši izlaže prvi put 1906. godine na Nacionalnom salonu delo „Portret muškarca“. U markiranju odvajanja od svog učitelja Rodena kreirao je skulpturu pod nazivom „Molitva“ dok je radio na svojoj prvoj velikoj porudžbini za nadgrobni spomenik advokata Staneskua. Na izložbi u Temišvaru su i dečije glave pod nazivom „Ponos“, „Glava deteta koje spava“, „Glava prvog koraka“ i fotografije mrtvih priroda sa poetičnim nazivima kao što su „Početak sveta“, „Mrtva priroda sa Ledom i Prvi plač“ ali i živopisni svetlopisi vajareve muze Ejlin Lejn u rumunskoj narodnoj nošnji. Znameniti skulptor prvi atelje imao je u ulici Plas Dofen na šestom spratu gde na leđima iznosi kamen iz pariskih katakombi.  Od jednog od tih blokova izveo je i svoje čuveno delo „Poljubac“ 1910. godine, sintezu moderne skulpture, stilizovanu i konceptualnu, nastalu u duhu Pikasovih Avinjonki, svu u odbacivanju akademizma, u trenutku kada od javnosti dobija prva ozbiljnija priznanja. U povratku arhaičnom, „platonskom viđenju“, Brankuši je ostvario dijalog sa modernim skulptorskim jezikom ali i romaničkim nasleđem katedrala, iz jedinstvenog bloka – „kamena kojeg zidari odbaciše“.

Propaganski koncept „Kapije poljupca“ kao „realizovan san“ u Targu Žiju, delo je poetske reprezentacije Ljubavi, na izložbi predstavljen kao univerzalni projekat koji nagoveštava njegovo remek delo „Stub bez kraja“, beskonačnu uzdignutu formu o kojoj je pisao kao „o večnoj pesmi koja nas približava beskonačnosti, izvan svakog bola i površnog uživanja“. Egzotični portreti „Danaide“, „Muza“, baš kao i bronzani portreti mađarske slikarke, vajareve velike ljubavi, nestale u vihoru Prvog svetskog rata – Margite Poganj, poput obraza Bogorodičinih crta oko kojeg je javnost nagađala da li se radi o portretu žene ili jajeta, nastali su u isto vreme kada Brankuši radi na studiji glave „Narcisa“. Da je Brankuši bio utemeljen u tradiciji rumunske kulture i predanja potvrđuje i dominirajuća tema ptica u njegovoj umetnosti. „Majastra“ skulpture iz 1910 – 12, zajedno sa „Zlatnim pticama“ iz 1919 – 23, i „Pticama u svemiru“ iz 1923 – 41, koje označavaju legende i mitove Ovidijevih metamorfoza, snažno referišu na magične ptice iz rumunskog folklora.

Konstantin Brankuši jedan je od retkih vajara koji je svoj san ostvario. Put od zamisli do realizacije zabeležen je i na ovoj izložbi, gde vidimo na koji je način Brankuši, zajedno sa rumunskim inženjerom Stefanom Gorgesku Gorjanom radio na kompleksnom projektu „Beskonačnog stuba“, najpre nazvanom „Stub zahvalnosti“ posvećenom goržanskim herojima poginulim u Prvom Svetskom ratu u Targu Žiju, gradu njegovog detinjstva. Brankuši je bio usamljenik, mudrac, buntovnik i neumoljivi radnik. Rodio se u Rumuniji a živeo pola veka u Francuskoj najviše poznat u SAD. Jednom je napisao: „Moj život je bio niz čarobnih događaja“. Dosta od impresivne monumentalnosti “sveca sa karpata na Monparnasu” možete videti do 28. januara 2024. Ne gubite vreme.

Danilo Vuksanović