REČ KRITIKE Otelotvorenje kreativnosti i kontradiktornosti u jednoj Polin Boti

Kao studentkinja na Kraljevskom koledžu umetnosti kasnih 1950-ih, družila se sa  potonjim ikonama britanskog pop-arta Piterom Blejkom i Dejvidom Hoknijem, istovremeno gradeći specifičan stil u svetu u kome dominiraju muškarci. Naime, u vreme kad je ona upisivala Royal College of Art, samo je pet žena bilo među zaposlenima na RCA, dok je broj studenkinja bio u odnosu na muškarce još neproporcionalniji. Institucionalna diskriminacija i seksizam, koje je ubrzo upoznala, nisu međutim omeli Polin u nameri da se afirmiše kao umetnica. Naprotiv, nakon što je diplomilara i priredila niz izložbi, kritika je počela o njoj da govori kao o otelotvorenju kreativnosti i kontradiktornosti prvih koraka britanske pop umetnosti.

Sa oštroumnom samosvesnošću i optimizmom ona je u tu kontrakulturu u nastajanju unela perspektivu mlade žene koja uživa u zadovoljstvima konzumerizma i iskustvima zaljubljenosti – što je sve bilo u oštrom, ironičnom kontrastu sa fetišizacijom žena u momačkom pop art svetu. U radovima je često koristila crveno cveće i ružu, svesna njihove simbolike i konotacija. Takav pristup se ponajbolje vidi na Color Her Gone, omažu Merilin Monro. Njeni radovi imali su i primese političkog komentara. Recimo, u  Countdown to Violence aludirala je na tadašnja aktualna politička zbivanja uključujući rat u Vijetnamu, rasne nemire u Birmingemu i ubistvo Džona F. Kenedija, koje je prikazano i na kolažu It’s a Man’s World I (1964), uz Ringa Stara i Džona Lenona, Alberta Ajnštajna, Muhameda Alija, Lenjina... Nakon što joj je 1965. dijagnostikovan kancer dok je bila u drugom stanju, Polin Boti je odbila hemoterapiju koja bi ubila njenu bebu i umrla je svega nekoliko meseci nakon što joj se kćerka rodila.

Miroslav Stajić