MILAN BELEGIŠANIN, REDITELJ I PISAC Magija i snovi svuda su oko nas

Predstave u njegovoj režiji “Juda Iskariotski”, “Kuća na granici”, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, “Magbet” i druge su igrane i nagrađivane širom nekadašnje Jugoslavije, a njegovi filmovi “Krik”, “Šaputanje života”, “Sva Gojkova blaga” i “Lasta” pobeđivali su na beogradskom Festivalu dokumentarnoog filma.

Belegišanin je uz to i plodan književnik, čija proza odvodi čitaoca u začudan svet sačinjen od oniričkog spoja stvarnosti i mašte, predstavljajući tako jedan osobeni vid magičnog realizma. Njegova nova zbirka priča sa naslovom “Osmeh i ostala čuda”, objavljena u izdanju novosadske “Akademske knjige”, nagrađena je sada uglednom vojvođanskom književnom nagradom “Karolj Sirmai”.

U Vašim pričama se prepliću realnost prepoznatljivih životnih događanja i čudnovati iskoraci u oblast fantastike. Kako nastaje ta proza, koju ste sami jednom prilikom opisali kao amalgam sna i jave?

- Magični realizam i snovi su svuda oko nas. Dovoljno je da samo u sumrak odgrnemo zavesu najbližeg prozora i videćemo iza te zavese, bez obzira da li se radi o kasnom letu, ranom proleću ili sipljivoj jeseni, snove šćućurene u najlepše priče. Postoje momenti kada sebe zamišljam kao nekoga ko je zaspao ispod pružnog nasipa. U jednom trenutku prolazi voz. Kloparanje lokomotive i vagona ne može da me probudi, ali se tada dešava nešto neobično: preko moga čela prelazi nežna plava svetlost iz jednog od kupea i budim se. Osećam potrebu da pišem o ljudima koji se nalaze u tom kupeu iz kog je iscurila ta nežna vitražna prašnjava svetlost, koja me je probudila. Snovi su ogromna zemlja u kojoj je vrlo lako izgubiti se. Zato je bitno pamtiti ih i koristiti u pisanju. Oni tada postaju nešto poput onih mrvica iz bajke o Ivici i Marici, kojima oni trasiraju put iz mračne šume. Isto tako je i sa snovima. Treba ih zapisivati, da se ne bismo izgubili i da bismo mogli da se vratimo u stvarnost. Prepoznatljive životne činjenice su sa jedne strane oruđa za plemenitu manipulaciju čitaoca, a sa druge strane su uvertira za san. Što sam stariji, sve sam više ubeđen da ovo što živimo i nije java, nego nekakva nepravilnost u snovima.

Vaša književnost je ostajala u zasenku pozorišnog i dokumentarističkog delovanja pa se čini da ovo priznanje sada ispravlja tu nepravdu. Kako ste doživeli dodelu nagrade “Karolj Sirmai”, koju su svojevremeno dobili vrlo značajni autori poput Aleksandra Tišme, Ota Tolnaija, Vide Ognjenović, Jovice Aćina ..?

- Zaista sam srećan zbog dobijene nagrade. Ako je moja književnost do sada bila u zasenku dokumentarističkog i pozorišnog delovanja, ne mari. Uostalom, sve u svoje vreme.   

 Vaš literarni opus obuhvata romane i zbirke kratkih priča - koja od ovih formi je izazovnija ? 

- Odabir literarne forme kao i dužina iste zavise, kako od teme, tako i od pripovedača. Sećam se jednog haikua, kog je napisala majka koja je izgubila šestogodišnjeg sina. Haiku glasi: “Da loviš leptire, zašto otrča, daleko, daleko?” I da je pet tomova romana napisano na istu temu, ne verujem da bi se postigla snažnija emocija. Sa druge strane, kada čitam “Majstora i Margaritu” Bulgakova, žao mi je što knjiga nije još obimnija.

Često se govori o krizi književnosti i o tome da se knjige sve manje čitaju, ali Vaše priče ipak lako nalaze put do publike. Koliko je za pisca važan ođek njegove knjige kod čitalaca? 

- Drago mi je ako slovim za čitanog pisca. Mislim da su istina i razmena emocija sa čitaocima nešto što daje svrhu bavljenju pisanjem. Ali moram nešto da kažem: kriza književnosti i smanjen broj čitača su karakteristične za društva koja se urušavaju. Pomanjkanje morala i deficit ljudskosti se najpre objavljuje u umetnosti, a samim tim i u književnosti. Nekada se čitalo da se pobegne od stvarnosti i da se zađe u bolje predele, u neke lepše snove. Čitanjem se lečilo. Današnjem društvu je navučena mrena tako da mu ni krupno štampana slova ne pomažu.

Priče iz knjige “Osmeh i ostala čuda” sumiraju  Vaš dosadašnji pripovedački opus - u njima se ponovo pojavljuju motivi i likovi iz Vaših ranijih priča, koji sada dobijaju nova, slojevitija značenja. Da li je ovde reč o nekom zaokruživanju sveta Vaše proze?

- To jeste na izvestan način zatvaranje kruga. Što se tiče prisustva motiva i likova iz ranijih priča, mislim da je to nešto što je prirodno. Ne radi se tu o ponavljanju, pre je u pitanju dodatna obrada. Skrenuo bih pažnju na jednu stvar: osmeh je sam po sebi nešto što počinje i završava krug, a evo i kako: prvi osmeh nam upućuju ona bića iz starih priča koja nas ispraćaju iz detinjstva u zrelost. Sve te vile i vilenjaci, veštice i zmajevi nam mašu dok se spremamo da bazamo kroz život. No, udaljavajući se od tih pričina, mi u jednom trenutku počinjemo da im se približavamo. Krug će se zatvoriti. Ta bića nam se i sada osmehuju, ali nam više ne mašu, već šire ruke i zovu nas u zagrljaj. Između početnog i završnog osmeha ima razlike. Onaj prvi osmeh je bio osmeh nadanja, dok je ovaj drugi osmeh slatke tuge koji se javlja pred daleki i usamljenički put. Pričine će nas uz taj poslednji osmeh priviti na grudi i odvešće nas u zemlju gde priče nikada ne prestaju.

 Borislav Hložan