DEVETA UMETNOST Iskrivljena ogledala nevesele stvarnosti

Da duh alternativnog, autorskog-andergraund stripa i dalje opstaje na ovim prostorima već dve godine potvrđuje i rad Udruženja za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ iz Vršca odnosno njegovi osnivači i pokretači Zlata Vojnić Kortmiš i Danilo Milošev Wostok. Pored organizovanja svakovrsnih događanja (strip susreta, promocija) „Drvarska 12“ ima i izdavačku delatnost u okviru koje se pojavilo čak dvadesetak naslova sa rodovima domaćih autora. Sva izdanja su u formatu fanzina koji su od 1990-tih osnovni način oglašavanja andergraud stripadžija; ovim se izdanjima (tehnički bitno kvalitetnijim od uzora) nastavlja i razvija tradicija pionirskih vremena domaćeg andergraund stripa. Dve upravo izašle sveske, „Tuče“ i „Kako sam postao otac“, kompletna su dela pančevačkog strip autora Vuka Palibrka (1987), dobro znanog ljubiteljima alternativnog stripa.

Palibrk je autor širokog tematskog i crtačkog dijapazona koji obuhvata kako prefinjeni grafizam i fino nijansiranu priču kakva je, na primer, u varijaciji poznate bajke „Crvenkapa“ (izdavač Komiko, 2014) tako i sirove i silovite andergraund priče kakve su one u sveskama „Tuče“ i „Kako sam postao otac“.

„Tuče“ variraju situaciju fizičkog obračuna izazvanog prepoznatljivim situacijama svađa sa nepoznatim ljudima na ulici, sa momkom koji ide „preko reda“, odbrane deteta koje maltretiraju stariji dečaci na koju se nastavlja obračun sa besnim (a dobrostojećim) ocem jednog od nasilnika, te svađom sa telohraniteljem lokalnog moćnika a potom i samim moćnikom. Palibrk jednostavno dozvoljava svom junaku, ćelavom bilderu, da „da oduška“ svom nezadovoljstvu - a što je svima koji su bili u takvim situacijama bar jednom „prošlo kroz glavu“ ali su se, iz raznih razloga (pristojnost, strah od „izvlačenja debljeg kraja“...), uzdržali. No, bilder se ne kontroliše već stupa u akciju. A jednom započeti konflikt pretvara se u brutalno krvoproliće. Tako oslobođeni, opravdani gnev metastazira u uništavanje protivnika spram koga je svaki povod nebitan. Karikiranjem situacije razotkriva se njena besmislenost i grosknost. Palibrkov crtež je rudimentaran, sveden na karikaturu, sa upečatljivom mimikom aktera i akcentom na koreografiju nasilja. Upravo je ovakav grafizam sasvim adekvatno sredstvo kojim se postiže uverljivost priče i tenzija koje njome vladaju jer je poznat medicinski fenomen sužavanja vidnog polja u trenucima velikog straha za sopstveni život.

Priča „Kako sam postao otac“ bavi se mukama mladog tate koji pokušava da što bolje brine o svom sinu. Ipak, svakodnevna rutina presvlačenja ili uspavljivanja fizički iscrpljuje a mentalno otupljuje roditelja i on je u stanju konstantne neispavanosti zbog koje je dodatno nespretan. Kulminacija zbivanja je scena u kojoj je beba uspavana ne naporima oca već majčinim dosetljivim uključivanjem fena za kosu; pošto je vratio bebu u krevetac iscrpljeni tata kreće prema svom krevetu ali – beba se budi i ponovo glasno plače! Kao što je u svesci „Tuče“ Palibrk „materijalizovao“ nezadovoljstvo svedoka neke sutuacije tako se u ovoj priči-epizodi subverzivno poigrao sa uoičajenim floskulama o lepoti roditeljstva predstavljajući ga onako kakvo ono povremeno jeste – frustrirajuće i fizički izuzetno teško.

Naravno, ovakav rakurs je koliko stvarnosno pošten toliko i lekovit jer ne skriva stvarne emocije roditelja, pokazujući da i u toj ulozi čovek može imati „loše dane“. I ovog puta Palibrkov crtež je pročišćen i sveden na osnovne linije kako bi bio razumljiv i brzo-lako „čitljiv“ čime se postiže još veća sugestivnost stripa. Svojevrsni kuriozum je i dužima sveske od 16 strana što je svojevrsni omaž prvim američkim andergraund stripovima koji su davnih 1930-tih najčešće imali upravo ovaj broj strana i sadržavali su samo jednu priču.

Rečju, Vuk Palibrk je stripovima „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ demonstrirao svoj nesporno bogati talenat i sposobnost da jasno i precizno prepoznaje temeljne osnove svakodnevnih situacija te ih duhovito osmisli/ispiše i nacrta potvrđujući time i umetnički relevantnost i valjanost autorskog/andergraund stripa kao ogledala, dobrodošlo iskrivljenih, tekuće nam nevesele stvarnosti. 

Ilija Bakić