Kako je moguće da se, počev od razmeđa milenijuma, dramatičari ovog našeg, hiper-brzog, rastrzanog i histeričnog veka (i pozorišta) relativno često upuštaju – kroz parafraze, parodije ili pastiše - u kreativni dijalog sa opusom Čehova, tog „statičnog“, „introvertnog“ hroničara jedno naizgled „zastarelog“ sveta?