BOŠKO SUVAJDŽIĆ, PESNIK I KNJIŽEVNI TEORETIČAR: Pomilovanje, za Desanku, tražim
Iz izdavačke radionice Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” u Valjevu izašla je naučna monografija prof. dr Boška Suvajdžića „Sunce sija. Folklorni i mitski obrasci u poeziji Desanke Maksimović”.
Autor, redovni profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, ovom je studijom dao važan doprinos tumačenju dela najveće srpske poetese obeležavajući najbolje domete njenog pesničkog opusa.
„Poezija Desanke Maksimović je”, podseća u uvodnom slovu pogovora dr Staniša Tutnjević, „za da se oseća i proživljava, a ne da se tumači!” Da li je teorijsko/kritičarsko čitanje njene poezije zaista „klizav teren” ili se ipak u davanju suda o njenim pesmama može biti naučno objektivan? I u kojoj meri tom sameravanju/sagledavanju pomaže ili odmaže činjenica da je čitač i tumač njene poezije – i sam pesnik?
– Pisati poeziju znači umeti čitati, uočavati sličnosti, razumevati razlike. U davanju suda o poeziji Desanke Maksimović, naravno, važnu ulogu imaju naučni kriterijumi, književnoteorijske analize, interpretativni modeli. To se, međutim, ne kosi sa pesničkim doživljajem sveta. Knjigu Sunce sija, stoga, s razlogom, zatvara moja pesma posvećena Desanki Maksimović, „Pomilovanje, za Desanku, tražim“, koja predstavlja lični omaž velikoj pesnikinji čija je poezija, uveren sam u to (a možda će ova knjiga još nekoga u to uveriti ), i danas tu, među nama.
Očuvanje i unapređivanje učenja srpskog jezika i ćirilice je među temeljnim zadacima Vukove zadužbine. Da li su u tom kontekstu u 2024. planirani i neki posebni programi?
– U Danici Vukove zadužbine za 2024. godinu biće objavljeni radovi sa Okruglog stola „Srpski jezik i ćirilica“ koji je, u organizaciji Vukove zadužbine i Udruženja književnika Srbije, održan u maju 2023. godine. Vukova zadužbina će nastaviti da svoju aktivnost usmerava ka negovanju kulture srpskog jezika i pisma, istoriji, književnosti, narodnom stvaralaštvu, okupljanju i uključivanju mladih u programe kojima se neguju srpski jezik i ćirilica, štiti naš kulturni i duhovni identitet i čuvaju trajne vrednosti Vukovog dela.
Iako se, pogotovo u početku njene karijere, u pojedinim krugovima znalo govoriti o Desanki Maksimović kao o „starovremenoj poetesi”, čija poezija je „ženski jednostavna, generalno sentimentalna i bez metafizičkih kvaliteta”, Vi decidno ističete da je ona „znala i umela da bude izrazito modernim pesnikom, a da istovremeno o tradicionalnim pesničkim temama peva na tradicionalan način”?
– Već naslovi pesničkih zbirki Desanke Maksimović ukazuju da je ona u fokus pesničkog istraživanja postavila probleme prostora (Ničija zemlja) i vremena (Nemam više vremena, Letopis Perunovih potomaka), što je belodano moderan postupak. Treba posebno apostrofirati modernističku integralnost lirskog speva Tražim pomilovanje (1964), misaonost i tragiku zbirke Nemam više vremena (1973), lirski dijalog sa istorijom u Letopisu Perunovih potomaka (1976), te eshaton Ničije zemlje (1979). U njima je Desanka Maksimović, kao u integralnoj knjizi Poezije, zaokružila magistralne linije svoga pevanja: ljubavnu, rodoljubivu, socijalnu, misaonu, metafizičku, deskriptivnu liriku, tokove koji obuhvataju celokupnost kulturne memorije i integrum nacionalnog identiteta jedne zajednice.
Desanka Maksimović je Kosovo smatrala mestom gde stanuje naš početak, nadala se ne i kraj. U knjizi „Sunce sja” apostrofirate upravo značaj i vrednost njene „Gračanice“. Ceni li se u dovoljnoj meri Desankina rodoljubiva poezija?
– Desanka Maksimović je napisala neke od najvažnijih rodoljubivih pesama na srpskom jeziku u 20. veku. „Krvava bajka“ i „Gračanica“ su možda najbolji primeri univerzalnog pevanja Desanke Maksimović o svome narodu i čovečanstvu u celini. I u jednom i u drugom slučaju peva se o lirskom uznošenju u nebo, o hrišćanskom motivu rađanja iz smrti. Opstanak jednog naroda u vremenu meri se očuvanjem njegove kulturne baštine. Bez duhovnog poseda svaki posed je izlišan.
Meša Selimović je svojevremeno napisao: „Moja generacija je ponosna što je, kao car, imala svog pesnika. A i naš dragi pesnik je, sigurno, srećan što je, kao car, imao svoje verne podanike”... Gledano iz današnje perspektive, u kojoj meri se, ako se, kod savremene čitalačke publike menja percepcija njenog pesničkog dela?
–„Vlastelinstvo njene poezije su priroda i ljubav“, formulisaće slavnu sentencu Milan Bogdanović u jednom od prvih kritičkih osvrta na zbirku Zeleni vitez. Lirska svežina Desankine poezije akumulirana je u damarima lirskog nerva, ritmovima prirodnih ciklusa, ispovednoj sugestivnosti ljubavnog osećanja, intimnosti zavičajnog senzibiliteta. Knjiga Tražim pomilovanje (1964) koju je, kao integralno kritičko izdanje, priredio dr Staniša Tutnjević, a objavila Zadužbina „Desanka Maksimović“, predstavlja nesumnjivo kanonsku knjigu srpske književnosti i kulture 20. veka.
Miroslav Stajić