Vremena i večnost

Upravo tu negde treba potražiti korene velikog čuda koje je u književnosti Pešić iskazao, a to čudo je povezano s velikom obnovom vere i čistog doživljaja vekovečnosti u ljudskom iskustvu. Tako nešto sam osetio od prvog trenutka mog susreta s književnošću ovog čarobnog Koviljčanina, pa stoga i dan danas s uzbuđenjem čitam sami početak Katmandua. I to uzbuđenje je isto tako intenzivno, specifično i moćno koliko i čarobni početak tolikih retkih dela koje sam zauvek zapamtio, na primer, Na Drini ćuprija Ive Andrića, Derviša i smrti Meše Selimovića, Preobražaja Franca Kafke, Stranca Albera Kamija, Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa i tolikih knjiga koje istinski, neopozivo i duboko pamtim, volim i neprestano doživljavam. A Pešić kaže: „Postoji samo jedan Katmandu na zemlji i u vasioni; sem ako nije, kako neki veruju, odraz nekog nebeskog grada, ali ni to ne menja stvar, jer je taj odraz jedini na zemlji. Reč ‘san’ najpogodnija je da se opiše, ali san, to su slike i osećanja i ne mogu se preneti. Prošlo je više od godinu dana od mog boravka u Nepalu i sad, dok sređujem beleške o tome, nije mi dobro, osećanje da sam nešto nepovratno, zauvek, izgubio, opseda me i progoni. Ponekad sanjam Katmandu. No, muka i buđenje ne traje dugo, jer znam da Katmandu postoji. I tada se osećam kao Adam koji nije isteran iz Raja, već ga je, zbog želje da vidi druga mesta, zbog svađe sa Evom ili tako neke sitnice, sam napustio i može se vratiti kad hoće. I ja ću se jednom, ponovo, vratiti u Raj koji se zove Katmandu.“

Stevan Pešić se, dakle, suočio sa jedinstvenim, u vasioni neponovljivim čudom koje ima svoje lično ime i zove se Katmandu. Ali on zna da to čudo postoji na način sna i da nema književnog postupka koji bi mogao - čisto verbalno i strogo književnim sredstvima - da ponovo, u realnosti, uspostavi takav svet sna. Ako hoćete da doživite san, moraćete i sami da sanjate ili da naučite da mentalno funkcionišete na način sna! A ako to postignete, neće vam biti lako da opstanete u ovom, realnom nesrećnom svetu sa toliko muka i patnji da bi vam se ponekad moglo učiniti kako bi lakše bilo da sna o snu i rajskom postojanju i nema. No, to je čista greška čovekovog isprazno logičkog zaključivanja. Jer uvek je lakše živeti kad znamo da Katmandu ili Raj odista postoje! I kad znamo da vredi se posvetiti tome da sećanje na Katmandu ili Raj u sebi neprestano obnavljamo! Kao što je utešno i blagotovorno i to što znamo da u srpskoj književnosti postoji Stevan Pešić, da se njemu uvek možemo vratiti i na taj način obnoviti dragoceni san o rajskom bivanju van svih vremena i van svih patnji bez kojih čovek, bar na ovom svetu, i ne može da postoji. Stevan Pešić je velika uteha koju nam razuzdana imaginacija može pribaviti u nastojanjima da nekako umirimo sve one bolove koji su se pojavili jer je čovek, željan saznanja dobra i zla, zauvek napustio Raj. Taj san o Raju pojavljuje se i u obliku tihe, diskretne Pešićeve književne slave, pa nju valja, u sebi, neprestano da zazivamo i obnavljamo! Obnavljajući nju, tu slavu, mi obnavljamo sebe, i jezik, i kulturu kojoj pripadamo: mi obnavljamo život sam! I obnavljajući sve to, mi život, zajedno sa Stevanom Pešićem, neprestano slavimo! Tako postojimo u stalnom razgovoru, u osluškivanju i izgovaranju, postojimo u sadejstvu, u otvorenoj komunikaciji i u punoj sabornosti! Zato smo se danas i okupili da zajednički prizivamo i hvalimo Stevana Pešića! Da time prizivamo i hvalimo onu zanosnu misteriju koju ovo tlo ovde čuva i prenosi novim generacijama! Ljudi zavise od tla na kojem su izrasli, ali isto tako rastu i na maštarijama i  snovima koji ih uznose!

Ivan Negrišorac