Vladimir Pištalo, književnik: Život u paklu nesigurnosti

„Šta je esej?“ pita se jedan od najpoznatijih i najpriznatijih savremenih srpskih pisaca u „Značenju Džokera”. I odmah odgovara: „Mišljenje.“ A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi“ ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike.

– Sve ljudsko ima dve strane, pa ih ima i smeh – kaže Pištalo za „Dnevnik“. – Ali ja sam smeh u „Značenju Džokera“ više koristio kao neku vrstu protivotrova za brojne životne probleme. Naročito na mestu na kome smo mi rođeni, gde ti problemi dugo traju i nikako da se nebo nad našim glavama razvedri. U takvim uslovima čovek nema na raspolaganju baš mnogo oružja, koje mu pomažu u borbi za goli dah – jedno od njih je smeh.

Spadate u one književnike koji definitivno ne pišu „uvek istu knjigu“?

– I nastojao sam da sve moje knjiga budu različite. Stvaralaštvo mora da se bazira na iznenađenju. Bilo je u planu da na Beogradskom i Novosadskom univerzitetu održim kurseve na temu kreativnog pisanja. Šta će na kraju biti od toga zbog ove epidemijske kriza, videćemo, ali znam da bih tim mladim ljudima prvo rekao da moraju izneveriti očekivanja. Ako se držite očekivanja, onda niste morali ni da pišete, jer nešto slično već postoji. Dakle, pisac uvek mora da izda formu, da unese nešto neočekivano. Držeći se tog vlastitog saveta, nastojim da uvek napišem drugačiju knjigu. Pri tome mi sama forma nikad nije bila presudno važna.

Recimo, neki su, pišući o „Značenju Džokera“, našli da u tim esejima ima elemenata i pripovdanja i poezije. Ali, kada čitate „1001 noć“, videćete da su i ti stari arapski pripovedači voleli da u priču ubace po nekoliko stihova. Kod pripovedanja je upravo ta raznovrsnost ono što zadržava čitaočevo zanimanje i ono što opravdava tu vašu avanturu kao pisca. Kada sam u Novom Sadu, u društvu na Ribarcu pričamo o raznim stvarima, pa i o pečenju rakije. I jednom je moj prijatelj citirao oca, koji je kod kuće pravio trešnjevu rakiju: tri posto šećera, nikad više od toga - pa nećemo sebe da varamo. E, tako, kao što ljudi za sebe prave rakiju ili med, tako treba i da se piše. U mom slučaju, uz tri posto slatkoće pripovedanja ide i obavezan elemenat iznenađenja.

Koliko je za samog autora teško da uvek pronalazi drugačiju formu izražavanja?

– Meni je to dosta prirodno. Mark Tven, koji je strašno puno napisao, govorio je da njegov posao zapravo i nije bio težak jer se uvek igrao. Tako i ja pišem igrajući se. Da je drugačije, da pisanje ne shvatam kao igru već kao posao, onda bi mi verovatno bilo teško. Drugim rečima, kada bih nastojao da održim uvek isti način pripovedanja, e to bi me umaralo. A ovo, da menjam i da izmišljam, to me ne umara.

Prva Vaša knjiga koji sam pročitao bila je “Aleksandrida”. I iznenadio me način na koji se kao pripovedač zapravo poigravate s mitom o Aleksandru Velikom, a posle sam tu igru prepoznao i u romanu “Tesla, portret među maskama”?

– Pre no što odgovorim na pitanje, mala digresija. Iako je objavljena pre više od deset godina, “Aleksandrida” mi je, sticajem okolnosti, veoma sveža, jer je prevod na engleski upravo završen. Ne prevodim ja već prevodilac, ali moje je bilo da dam sugestije, komentare. I priznajem da je prva reakcija, kada vidite svoj roman na drugom jeziku, bila – očaj. Onda udahnete duboko i kažete: ma mora da nije tako grozno kao što mi se čini. Naravno, prevođenje je proces, a ja sam imao sreću da sam uvek radio sa odličnim prevodiocima, tako da na „kraju balade” budete čak i dosta zadovoljni.

A sad o poigravanju. Poigravanje i jeste osobina onoga što inače radim. Naime, često nije važno šta se govori, ali je uvek važno kako se govori. Godinama sam predavač i dobro znam da ako meni nešto nije interesantno, neće biti ni studentima. A neće mi biti interesantno ako kao papagaj budem stalno ponavljao jednu istu stvar. I onda na scenu stupa to poigravanje koje nosi priču, pogotovo kada se prepozna sa obe strane. Recimo, kada sam pisao “Teslu”, ideja mi je bila da njegovu biografiju, oko koje je uvek bilo mnogo mistifikacija, ispričam jasno, ali da u okviru toga ostane mnogo i poigravanja i čuda. Jer, u Teslinom životu, a nije mnogo drugačije ni sa Aleksandrom Makedonskim, ima dovoljno čuda da ne morate da posežete ni za kakvim dodatnim očuđavanjem. To vam je kao kada gledate pejzaže Egona Šilea, tu su neki čudesni predeli. Posle pogledam fotografiju tog istog mesta. Ništa, obično, možda te malo interesantnije od čiste dosade. Šile je taj koji ga je svojim umetničkim poigravanjem pretvorio u nešto drugo. Pri tome poigravanje nije dodatni element, nego suštinski.    

Junak jednog od Vaših eseja u „Značenju Džokera“ je i legendarni američki novinar Henri Luis Menken, koji je svojevremeno cinično zabeležio: Istoričar je neuspešan pisac! U Vašem slučaju je pogrešio…

– Meni je i otac bio istoričar, tako da su me oduvek zanimali ti procesi koji nas nose, a posle sam istoriju često koristio i u onome što pišem. Ali vremenom sam postao i, kako bi to Amerikanci rekli – antiljuarian, odnosno čovek koji se zanima za starine. Pa tako i za stare ljude, s kojima satima volim da sedim i da slušam njihove životne priče koje su mi nalik toplom krevetu iz koga je spavač tek ustao. Ipak, od svega je istorija za mene najviše riznica metafora. Naravno, u prvom redu morate da znate fakte – morate da znate šta je bilo prvo, šta drugo a šta treće, jer niste vi uticali na vašeg dedu već je vaš deda uticao na vas. Ali najinteresantnije u istoriji su priče i metafore.          

Naime, pošto sam predavao i predajem istoriju, dobro znam da su do jedne granice faktu, i to je ono što je deci većinom dosadno. A nakon toga počinje esej. Jer, kada počnete sa interpretacijom, ušli ste, hteli nehteli, u polje eseja. U 19. veku su ljudi pokušavali da humanističke discipline nekako približe fizici i matematici, da bi bilo jasno da se radi o nauci, i težili su tome da ih učine samerljivim. Ali kod istorije, filozofije... uvek postoji elemenat pripovedanja, koji beži iz “samerljivih” okvira. Fakti nikada ne govore sami za sebe. Fakti su lutke, a mi smo njihovi trbuhozborci. I ne verujem u to da istorija ima ulogu da nas uči kako da ne ponovimo greške. Možda može da pomogne na individualnom nivou, pa da, poučeni, u svom životu donesete drugačije odluke, ali imam ozbiljne sumnje kada su društva u pitanju, jer iste greške ponavljamo hiljadama godina.

Inače, budući da ste citirali Menkena, on je zaista ogromna figura u američkom novinarstvu, veći i od Pulicera. Ako govorimo da je ruska literature izašla iz Gogoljevog šinjela, američka je sasvim izvesno izašla iz Mark Tvenovog belog sakoa. A Menken se smatrao upravo istinskim nastavljačem Tvenovog stila. Imao je tu neumoljivu direktnost, mišljenje.  Danas je, na primer, gotovo postalo neprijatno iznositi moralne sudove, pa se umesto toga vrda po principu: neki kažu, pojedini tvrde… Kod Menekena je, međutim, bilo: ja vam kažem, a vi vidite šta ćete. Nije štedeo nikoga, jer je smatrao da je njegovo demokratsko pravo da iznese svoje stav. I meni je jako krivo da je Menken u Srbiji gotovo nepoznat. Nepročitan, što bi rekao moj izdavač Nenad Šaponja.

Korona i šta posle?

– Markes bi rekao da živimo u “paklu nesigurnosti”. Kreneš da se rukuješ s nekim, pa se povučeš. I neprijatno ti je. Ili se rukuješ, pa ti je opet neprijatno, jer se pitaš šta ako... Nađeš se na ručku sa prijateljima, ali ne možeš da jedeš sa maskom na licu, a ako skineš masku, prinoseći kašiku razmišljaš o tome hoćeš li kroz pet ili sedam dana početi da kašlješ. Tako neke obične stvari postale su neobične. I jako umaraju. Stoga čekam da sve ovo prođe, da ponovo počnemo da živimo koliko toliko normalnije, spontanije. To na prvom mestu. I, naravno, radim. Trudim se da završim jedan roman, takođe bih hteo da napišem knjigu o Vladanu Desnici, a pripremam i zbirku putopisa. S druge strane, to sam već pominjao, ideja mi je da pripremim kurseve kreativnog pisanja, koje bih držao i ovde i u Americi. Ali malo drugačije kurseve od onih uobičajenih. Bili bi podeljeni na različite elemente, od motivacije do vežbanja zapažanja, od značaja čitanja pa do značaja moći mikro-interpretacija onoga što nas okružuje, ali bi, zapravo, u osnovi sve to bio jedan veliki esej o stvaralaštvu.      

M. Stajić