Slovo o knjizi „Kopipejst ili život” Đorđa Pisareva
Ma koliko ćutanje bilo po tišini široko, duboko i visoko, ta trougaona geometrija tihanosti konfetno se mrvi pod pritiskom klasičnih papirnih novina i tomovima koričenih knjiga.
Novine su neka fina vrsta kratkog sećanja, dnevne fusnote u prolazu, kako nam kazuje Đorđe Pisarev, za radoznale, ukazujući nam usputno, koliko su apsurdna upozorenja o iščeznuću papirne knjige, malo sutra. („Kopipejst ili život”, Banatski kulturni centar – Novo Miloševo 2021).
Bard moderne knjige, kir Pisarev je, u potrazi za pamćenjem snova i imaginacije ostavio zavidne spekule o knjizi i čitanju, ne samo iz ličnog ugla. Signaliziram, pored navedene knjige, opet, njegov naglasni naslov „Sentimentalno vaspitanje junaka romana” (Agora – Zrenjanin, Novi Sad 2020) dok beležim, od njega samog, zadati spekulizam izveden veštom retorikom na stranicama knjige “Mašina za čitanje” (Agora – Zrenjanin, Novi Sad, Kruševac 2021). Pisarev u toj svojoj Akademiji za pisce otvara ozvučeni kofer, ređajući nam, ajde tako da kažemo, beskrajne gramofonije o tome, kako uočava Borhes, da ni knjiga ni pesak nemaju ni početka ni kraja. Od Platona, preko krilatih zagonetki Umberta Eka, ka povratnoj mastionici Zona Miltona, čiji slovni znaci su esencija misli i zanosa, do rasvetljenog Getea, pa i danas, evo, definisati knjigu nije lako, jer takva definicija ni ne postoji, kako nas upozorava i Rober Eskarpi.
Pisarev u svojim spisima iliti selektivno odabranim arhivalijama pomno zalazi u duhovnu datost rečenica anatemisanih slovom i hartijom. Suočen pred tim ukoričenim sveskama, on je usplahireni klovn, koji bi blagim osmehom da nam umanji strah i paniku, pred otvorenom bibliografijom upozoravajuće smernih mudraca. Usputno će nam razjašnjavati smisao knjige od sumerskih glinenih pločica do voštanih tablica korišćenih u Rimu. Papir će se naći iza bambusovih daščica, u samom središtu našeg egzistencijalnog atlasa. Knjige su nam zadate od ljudi koji umeju da nas iskvare, unize i uzvise. Kako god izokrenuli, one su upozorne u svim vremenima, izuzimajući tupoglave i zlonamerne. Samo mudro radoznali čitalac zna da su biblioteke uistinu dokaz da je čovečanstvo celina očuvana u knjigama. Inače, veli Pisarev, jednom ćete shvatiti da su sve knjige samo jedna knjiga...
Knjiga/tekst kao vrhunski kvalitet podrazumeva opciju tzv. pomnog čitanja, što bi, otprilike, podrazumevalo da je detaljna i precizna pažnja čitaoca usmerena na retoriku, stih, izbor jezika ispitivanje lingvističkih tehnika u tekstu...Šta bi mogli biti sakupljači knjiga, ti umni neimari koji ih naslovno ređaju po policama, ako ne islednici sopstvenih života čije smislene akcije i maštarije su već usložene da razjasne zašto i kuda nam valja ići uz inventar onog suvišnog, prljavog i kvarnog. Knjiga je uvek dosije, otvorena ponuda na rasklapanje svesti i savesti, aktuelni fenomen za radoznale. Koliko je “Odiseja u svemiru” 2001. Artura Klarka kultna knjiga, toliko su to i stranice Homerove “Ilijade”, da ne zaobiđemo “Odiseju”. Nije tu važan odgovor na pitanje: Da li je Homer bio učesnik trojanskog rata?! I šta bi bilo, konačno, kada bi se pobunili junaci napisanih knjiga?! Ništa, čitaoci bi ih ponovo vratili među naslovne korice, svesni da je knjiga jedini dokaz da su bili i da će biti prisutni duhovi o kojima svedoči epitaf koji se zove knjiga.
Čitajte Pisareva, biće vam jasniji odgovor na uputno pitanje: Da li je vaše srce ostalo na čardaku ni na nebu ni na zemlji dok vreme neumitno ističe. Da, autonomije i svi ti naši, ne samo zavičajni identiteti, usloženo su u knjigama, budni blagorodno u raskolu od svekolike ljudske mržnje i oholosti. Jeste, knjiga je lav među hijenama, ali taj lav u središtu hijena bez sadržajne lavice bio bi isprazni list.
Milutin Ž. Pavlov