Sjajno pesničko veće Duška Domanovića u novosadskoj „Izbi”

Duško Domanović (Adrani, 1979) je diplomirao filozofiju u Novom Sadu, gde radi kao novinar, ali kao svoj poziv više doživljava umetnost, pisanje poezije i kratke proze. Tako i živi, što se i te kako oseti u njegovim pesmama, a u sredu uveče taj doživljaj bio je potpun i zaokružen diskretno osvetljenim i ozvučenim separeom u “Izbi”, gde je sedeo, slobodno se može reći Pesnik, pio vino, pušio i govorio svoje stihove.

Iako nije slem pesnik, mada ima ciklus “I ja pišem slem”, Domanović svoju iskazanu, upravo slemersku energiju, crpi iz nežnog, on bi rekao njanjavog, i snažnog, on to zove besnog, poimanja sveta, kakvo zatičemo u mnogim generacijama iz vremena ili posle iskustva bitnika, panka i rokenrola. Iz vremena kada fudbal nije bio mašina za brzinu na terenu i prelasku sa terena jednog na teren drugog kluba, nego sportska igra za driblinge i davanje golova. E, tako se nekako Domanović ophodi prema svom pozivu, prema nasleđu, svim onim “veličinama” za koje ne daje ni pet para, osim za Miljkovića, Moravu, dete, psa, jedan oblak, jednu ženu, rođenje i smrt, sve ono što jedino i stalno muči pravog pesnika, motive koji su u stanju da sažmu, upiju sve druge.

I šta bi govor o pesniku i njegovim pesmama bio bez same pesme, pa nije zgoreg da to bude “Sveznajuća pesma”, iz zbirke “Veći od života” (SKC Novi Sad, 2016):

Ja umem reč

u kamen da pretvorim,

i u smeh,

i u pticu.

I umem kišom tišinu da nacrtam.

Umem da letim,

umem da padnem.

Umem da zviždim vetar,

umem da zubima u snu škrgućem muziku,

kad vulkani u stomaku bole.

Umem najlepše na svetu

da kažem “sve će biti dobro”.

Umem da lajem,

umem da čekam,

umem da rastem,

umem da bolim.

Još da naučim da živim,

pa da umrem,

ko čovek.

Čitajući pesme iz prve zbirke, “Nedelja popodne”, druge, “Veći od života” (Bukovski ovo nikada nije radio), govoreći neobjavljene pesme, tačno i tečno se moglo videti koliko inspiracije Domanović ima živeći u društvu u kojem se sve više cene politički, socijalni, psihološki, ekonomski i emotivno “korektni” (čitaj: masovno prihvaćeni) pojmovi i profili. Moglo se videti koliko inspiracije ovaj pesnik ima u vremenu i prostoru u kojem je ljudskost u svom izvornom obliku, pitanju doma, detinjstva, ljubavi, prijateljstva, posla od kojeg dostojanstveno možeš da živiš, izgubila primat nasuprot dehumanizovanoj verziji čoveka. Ne bez razorne ironije, ali i spasonosnog humora, Domanović to opisuje, ispisuje, nizom pesama, za koje šaljivo zna da kaže da su sve jedna te ista, pesma kojoj najteže daje naslov(e). Igra rečima, značenjima, izvlačenje najdubljih i najfinijih osećanja, najoštroumnijih prigovora savesti, duše u koju se više, kao ni u boga, ne veruje, i jeste posao pravog pisca.

Igor Burić