Selimir Radulović, laureat nagrade „Milan Bogdanović”: Dva načina pisanja

Tako je pesnik, pišući o knjizi kolege pesnika, stekao uglednu nagradu za kritiku koja nosi ime čuvenog srpskog kritičara...

- Kao moj dugogodišnji kolega, s kojim sam, u svetopavlovskom smislu reči, u više navrata, dobar rat ratovao, znaš da sam, pre više od tri desetleća, u svet književnosti ušao s knjigom kritika. Kako sam zrevao sve više mi je bilo bliže ruho pesnika, ali nisam zaboravljao ni na obaveze koje sam preuzeo u mom književnom prvencu. Da se malo našalim – kada me je jedan moj prijatelj, ugledni kritičar, nazvao da čestita na Nagradi “Milan Bogdanović”, ujeo sam ga za srce, rekavši da su došla poslednja vremena, jer pesnici otimaju hleb iz usta kritičara.

Šalu na stranu, još od gimnazijskih dana, Milan Bogdanović je, za mene, uz Jovana Skerlića, istinski simbol za kritičara. U studentskim danima slušao sam, često, od profesora kojima je on bio profesor, o lepoti, tačnosti i harmoniji njegovih usmenih kazivanja. U vremenu koje nije iznedrilo “gromovničke kritičarske autoritete”, pa se, saglasno tome, može, s dobrim razlozima, govoriti o “krizi kritike”, valja podsetiti na reči čoveka koji je nosio, u sebi, “poziv kritičara”. I ukazati na dva njegova stava, koje je obelodanio u junskoj svesci Letopisa Matice srpske, iz 1931. godine. Prvi možemo nazvati tradicionalnim, budući insistira da bi književna kritika “trebalo da vredi” i da se vrši s punim osećanjem “moralne odgovornosti”. U drugom prepoznajem tragove moderne teorije kritike, jer predočava da kritika može imati svoju “vrednost” i svoju “lepotu” i izvan “čistoga procenjivanja i suđenja”. Setimo se reči Nortropa Fraja, iz “Velikog kod(eksa)”, da je svaki novi pristup književnosti praćen uverenjem da je kritika, konačno, “otkrila tehniku odvajanja prvoklasnog od manje dobrog” i da je vrednosni sud u kritici “isto što i šargarepa za magarca”.

Milan Bogdanović je vrednost kritike prepoznavao u tome da ona ne treba da stvara “pometnju”, da ne “koči” i ne “ometa” kreativnost, da je neophodno da prati, razumeva i tumači velike napore duha, da ih čini prisnim čoveku. Uz jedan uslov – da je prava kritika ona koja “prosvetljava” i “oživljava” delo, ali da mora imati moć “da svojim oblikom” postane i “sama jedno delo”. Ko nije u stanju, veli on, da napravi “kritičko delo” i ne treba da piše kritiku.

Selimir Radulović (Cetinje, 1953) objavio je deset pesničkih knjiga, a u izdanju Srpske književne zadruge i Pravoslavne reči objavljena su mu Izabrana dela. O njegovom delu objavljene su dve knjige koje potpisuju Slobodan Žunjić i Saša Radojčić, a knjige izabranih pesama objavljene su mu na makedonskom, ruskom, grčkom i nemačkom  jeziku.

Za svoj književni rad dobio je Novembarsku povelju Novog Sada, Iskru kulture, Pečat varoši sremsko-karlovačke, Kočićevo pero, Nagradu Proljetnog sajma u Banjaluci, Nagradu Teodor Pavlović, Vukovu nagradu, Nagradu Miodrag Đukić, Nagradu Simo Matavulj, Povelju Morave, Nagradu Knjiga godine Društva književnika Vojvodine, Nagradu Despotica Angelina Branković, Nagradu Kondir Kosovke devojke, Teslinu golubicu, Medalju Konstantina Filosofa, Slovenske unije iz Češke, Nagradu za životno delo Kulturnog centra Vojvodine Miloš Crnjanski, Nagradu Đura Jakšić, Zmajevu nagradu Matice srpske, Nagradu Laza Kostić, Nagradu Stevan Pešić, Zlatnu medalju za zasluge Predsednika Republike, Orden Svetog Stefana Lazarevića, Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne crkve.

Upravnik je Biblioteke Matice srpske. Živi u Novom Sadu.

„Istraga predaka”, kaže se u obrazloženju žirija, koja naslovom uspostavlja vezu s “Gorskim vijencem”, knjigom maticom svekolike srpske književnosti, bolno je svedočanstvo Ivana Negrišorca o, kako s razlogom Radulović beleži, „žalosnoj crnogorskoj srpskoj priči“ u kojoj se kao glavni negativni junak pojavljuje „preimenovanje istorijskog pamćenja“ nekada najponosnijeg dela srpskog naroda koji se prepustio strahovladi duha samoporicanja?

- Pre gotovo desetak godina učestvovao sam, s autorom knjige “Istraga predaka”, kao gost Srpskog nacionalnog savjeta, iz Podgorice, u radu skupa posvećenog srpskoj kulturi. Ivan Negrišorac je tada govorio o velikom iskušenju srpskog naroda u Crnoj Gori, navodeći da je na delu svojevrsna “istraga predaka”. U pauzi sam mu rekao da će ta neobična sintagma obeležiti naš skup i, ubuduće, obavezivati sve tumače koji će svedočiti o ubistvenosti misije “neukih sejača zla” – negatora crnogorske srpske predanjske svesti. Stoga mi je drago što je nagrada koju sam dobio vezana za knjigu o čijem nastajanju mogu svedočiti iz prve ruke i što je žiri, u svom obrazloženju nagrade, predočio da ni kritičar, ni autor knjige o kojoj je reč, ne dopuštaju da se “učinjeno zaboravi i krivotvori”, ostajući “svoji na svome”. Svojim analitičkim obasjanjima, uvidima i predviđanjima, ona “obespokojuje”, ali i “utvrđuje”, uzev u obzir verodostojnost i uverljivost s kojom ovaj autor pristupa problemima integralnog srpstva i celine srpske kulture i književnosti. Za odnarođeni crnogorski režim “istraga predaka” je uslov svih uslova, jer su oni (preci) brana na putu “rajinskog mentaliteta”, koji uklanja vrednosti naslednog slobodarskog etosa. Ako nestane osa prošlost–sadašnjost–budućnost, osnovna je poruka ove knjige, Crna Gora gubi prepoznatljivi njegoševski lik i izlazi iz jedinstvenog korpusa srpskih ideja.

Može se, bez zazora, svedočiti i o proročkoj misiji “Istrage predaka”. Ona je, naime, nagovestila jedinstveni litijski hod, u kojem se naš (lični) krst preobrazio u krst Hristov, uz pomoć kojeg se spasavamo, overavajući da je vera Hristova dah i život srpskoga naroda, da samo On ispravlja naše stope i opominje da ne valja zidati na tuđem temelju.

Reč je o knjizi koja se, iz teksta u tekst, grana, snaži i raste, gradeći jedan višeslojni srpski nacionalno-kulturološki brevijar, iz kojeg saznajemo kako su se, u nekada “najtvrđem uporištu srpstva”, donosile odluke koje protivreče “osnovnom duhu Crne Gore i Crnogoraca”.

Kada govorimo o književnosti, to jest “o pisanju”, treba li da kažemo “kritika i pesništvo”, ili možda da potenciramo  “razliku”: kritika ili pesništvo?

- Stav da su pesništvo i kritika “dve funkcije pisanja” (Bart), odnosno, “dva načina pisanja” (Klezio), koji mi je blizak, dopunio bih rečju da je kritika, u najlepšem smislu, nastavljanje “metafore dela”, osluškivanje bata koraka tokom utančanog procesa kad “jezik pesništva” progovori “jezikom kritike”. Kritika nije, dakle, samodopadljiva intelektualno-kritička vežba, već jedinstveni i “puni čin pisanja”. Ona jeste reč o rečenom, ali je, više svega, reč o sebi, saglasno tome, “neka vrsta umetnosti”.

Evo i reči koja neće nikoga iznenaditi – duboko verujem da pesnici, i danas, re-kreiraju mitologiju, da i danas misle (ako su pesnici) “mitski i metaforički” i da se, u “jedinstvenoj arhetipskoj strukturi”, nahode sve književne matrice. Duša koja se prepusti ruci veruje da postoje samo ona i Otac, naš, i da On ide u susret onome koji ga prati s ljubavlju i zbog ljubavi. Živeći u Sinu, Njegovom, koji je i Otac, naš lakše podnosimo udare i uboje savremenog metafizičkog improvizorija i egzistencijalnu lakoću koja, duhovno, uspavljuje –

Jer su sve duše, ljudske, sestre,

I svaka brazda, njihova, Očeva brazda!

Na drugoj strani, kritika je, na neobičan način, nemoćna kod onih koji su “bez ikakvih sklonosti za nju”. I kritičar je, ako je kritičar, pogleda usredsređenog ka Knjizi, u kojoj su smešteni svi književni obrasci – od Danteove arhitektonike do Rableove dezintegracije. Ukoliko, i jedan i drugi, i pesnik i kritičar, nemaju svest o tome deo su samo povorke “ubogih senki” koje stupaju iz “ništavila u ništavilo”.

Đorđe Pisarev