Predstavljena knjiga izabranih i novih pesama Igora Mirovića

Reč je o četvrtoj pesničkoj knjizi predsednika Pokrajinske vlade, u koju su, pored odabranih stihova iz njegovih prethodnih zbirki - “Nebo nad Vizantijom” (Književna zajednica Novog Sada, 1994), “Kremen plamen” (Prometej, 2004) i “Povratak u Logos” (Prometej, 2020), uvrštene i nove pesme, sabrane u poglavlja “Razgovor sa crnicom” i “Izlaz iz senke”. 

  – Sasvim je umesan autorov naum da se, u novom kontekstu, susretaju i preplitaju stare i nove semantike stiha i intonacije retoričke strukture, proveri primerenost i stabilnost vlastitog pevanja. Saglasno tome, sasvim je prirodno da se razgovorna dikcija i elementarna lirska energija ove knjige naslanjaju na najverodostojnije delove prethodne knjige, „Povratak u logos”, u kojoj se krenulo ka nemirnoj zemlji i vlastitoj zlatnoj ponornici, ka Logosu, odnosno, ka svetlu u svetioniku – ocena je pesnika i književnog kritičara Selimira Radulovića.

Po njegovim rečima, pevajući o savremenom čoveku i savremenom svetu, koji nestaju u čeljustima strašne i velike zveri koja se zove greh, pod šumom unutrašnjeg nemira, ukrštajući ta iskustva s horizontom panonskog krajolika, i svesrpskog rodoljubivog, kajmakčalanskog horizonta, Igor Mirović je, svojim Izabranim i novim pesmama, dao lep doprinos savremenom srpskom pesništvu.

– I ne samo to: ova knjiga, najpretežnijim delom, overava da lirski kristalizovana reč nastaje iz dubokog utonuća, iz tišine van sveta. Već je rečeno – onome u koga je srce čisto preliva se preko usana. A Igor Mirović je jedan od onih pesnika koje nosi istinska matica raspoloženja; pevajući, on nije tražio razlog, jer samo onaj ko ne treperi zajedno s pesmom traži razlog. Istinska lirika se objavljuje i uliva u čoveka, ukazuje se kao umetnost samoće, koju je kadar da čuje samo onaj u kome vlada isto raspoloženje – poručio je Radulović.

Kako je naveo pesnik Ivan Negrišorc, u Igoru Miroviću je poezija živela sve vreme, još od mladosti, kada mu je izašla prva knjiga, “Nebo nad Vizantijom”, i premda dugo potom nije objavljivao, on se kao pesnik nije radikalno menjao, već se njegov stih fino razvijao, stil usložnjavao.

– Pri tome je bogatio svoju poeziju novim i novim mogućnostima, a u isto vreme traga za ovim što je imenovao u samom naslovu nove zbirke – reći će Negrišorac. – Jer svetlo je jedan od najmoćnijih simbola u umetnosti, svekolikoj - i u ikonografiji, i na predstavama na freskama, u slikarstvu uopšte, ali i u poeziji. To je jedan od najsuptilnijih metafizičkih izraza ljudske sudbine, onih pozitivnih aspekata tog izraza. Pri tome Igor Mirović traga za svetlom u svetioniku. Jer svetionik je sačinjen i od kamena, i od zidina, morskih talasa koji ga zapljuskuju... A Mirović ide prema samoj suštini...

Književni kritičar Nenad Šaponja zastupao je, međutim, stav da se Mirović u stvari spiralno menja od prve objavljene knjige. Na tom tragu je i knjigu „Svetlo u svetioniku“ doživeo kao „spiralnu priču”, u kojoj se lična priča spaja s opštom, i u kojoj je svaka pesma zasebna celina, ali istovremeno tvori i muzičko delo u kojem je sve povezano. Na tom tragu je i autoru nekoliko pesama zapravo služilo kao svojevrsna uvertira u ono što mu je najvažnije - u priču o svetlim likovima iz ravnice i naše istorije.

– Zašto čitamo Igora? Čitamo ga zato što to ima smila – nedvosmislen je Šaponja. – Jer, koja je vrlina dobre poezije? Da smanji razdaljinu između stvari i naših pojmova o njima, da otkrijemo nešto novo... Ima mnogo stihova koji prođu pored nas, ali ono što će vas dotaći na više nivoa, i racionalno i iracionalno, e to je prava poezija. U njoj prepoznajete naboj, eksploziju unutar reči, unutar rečenica. Sve to otkrivate kada čitate Mirovićevu knjigu...

„Već tri desetleća Igor Mirović je u vlasti snova, ali i u vlasti i politike, krećuć se od jednog ka drugom poretku, u vlasti dva, naizgled, suprotstavljena sveta”, reći će Selimir Radulović. „U prvom sledi trag lišća što opada, juri za senkama što promiču, za snovima što se raspršuju, gledajuć na stenu, čvrstu, i na dubinu jame, bezdane. Drugo zvanje, političko zvanje, usmerilo ga je da uradi puno korisnih stvari za svoj narod i svoju državu - i uradio je - što je, za njega, takođe, bitno, jer poseduje osobinu koja nije preveć prisutna na našoj političkoj sceni, ono što Aleksandar Solženjicin naziva državornim osećanjem duše. Stoga je pravi odgovor na pitanje, kada je reč o Igoru Miroviću, pesnik ili političar – i jedno i drugo!

M. Stajić