Pisac Kazuo Išiguro o preteranoj političkoj korektnosti

„Plašim se za mlađe generacije pisaca“, rekao je Išiguro za Bi-Bi-Si, i dodao da smatra da je ovakvo stanje opasno jer se autori ne usuđuju da pišu o iskustvima koja nisu neposredna i lična“. Zbog straha da će biti optuženi za aproprijaciju, muškarci izbegavaju da pišu o ženama, belci se više ne usuđuju da pišu o onima druge rase, mnogi se plaše da pišu o traumatičnim iskustvima ako ih nisu sami doživeli itd. Išiguro je zabrinut posle većeg broja javnih debata i sukoba vezanih za slobodu govora, posle kojih su pisci poput Džoane Rouling ili Džanin Kamins bili bojkotovani ili žestoko napadani u javnosti i na internetu.

Išiguro za sebe kaže da ne zazire od ovakve vrste bojkota (ili „kanselovanja“), ali da su mlađi pisci s pravom uplašeni jer su njihove karijere i reputacije daleko fragilnije, te se ne usuđuju da rizikuju: „Za razliku od njih, mislim da sam privilegovan i u relativno zaštićenoj poziciji kao ostvaren autor. Imam godina koliko imam. Imam reputaciju. Možda je to iluzija, ali mislim da sam zaštićen.“ On doduše možda zaboravlja da ni nekadašnja ogromna armija fanova nije bila nikakav garant protiv „pada iz milosti“ Roulingove (posle njene serije nepromišljenih tvitova), kao što ni Nobelova nagrada nije zaštitila Handkea zato što se usudio da razmišlja drugačije.

U karijeri koja traje već četiri dekade, Išiguro je napisao osam romana i jednu knjigu kratkih priča, uspevajući da spoji komercijalni uspeh sa dobrim kritikama. Za „Ostatke dana“ dobio je Bukerovu nagradu 1989, i roman je ekranizovan u istoimeni film sa Entoni Hopkinsom i Emom Tompson u glavnim ulogama. Njegov distopijski roman „Ne daj mi nikada da odem“ koji je traumatizovao generacije čitalaca takođe je ekranizovan.

Išiguro je rođen u Nagasakiju u Japanu ali se preselio u Englesku kada mu je bilo pet godina. Za sebe dodaje da nema teme koju bi se plašio da obradi: „Romanopisci treba da se osećaju slobodno da pišu iz koje god perspektive žele, i da predstavljaju i prikazuju najrazličitije poglede. Od najranijih godina sam pisao o ljudima veoma različitim od sebe. Moj prvi roman je pisan iz ženske perspektive.“ „Bledi obrisi brda“ Išigurov prvenac iz 1982, odlično je primljen na književnoj sceni, i govori o Japanki koja pokušava da nađe način da se nosi sa samoubistvom svoje ćerke.

Nova Išigurova knjiga „Klara i Sunce“ takođe je pisana iz „druge“ perspektive: roman prati priču ženskog androida koji radi na solarnu energiju i postaje družbenica jedne tinejdžerke. U neodređenoj budućnosti u koju je smešten roman, roboti su sasvim uobičajeni, a uređivanje gena je norma. „Nije to baš neka fantazija“, rekao je Išiguro za Bi-Bi-Si, „nisam ja izmislio ništa. Nije to jedna od onih priča u kojima robot postaje izdajnik koji pobije celu porodicu i zatim osvaja svet“. Sam dodaje da je prilično optimističan u vezi sa veštačkom inteligencijom za koji misli da će doneti ogromne dobrobiti, mada ne isključuje da svakako treba biti i veoma oprezan s njom.

Prevela i priredila: N. Pisarev