Nije roman šaltersko gibanje književne estrade

Postoje retke knjige koje toliko pretresu tvoju radoznalost da ti na površini upitanosti iskrsnu odgovori za kojima si tragao raščitavajući tomove i tomove knjiga, a jednu od takvih knjiga napisao je Dragan Jovanović Danilov (DUHOVI BALKANA, Kulturni centar – Novi Sad 2020).

U svom spektrumu promišljanja, samotnik među knjigama, zavrteo je rulet od trinaest eseja da ti, kao čitalac, u toj simetriji vrtloga gde god postavio žeton na dobitnom bićeš broju. Iz vilajeta njegovih eseja nećeš izići bez zlatnika koji duhovno vredi ma gde da zvekne. Očigledno, eseje je njegovoj duši diktirala plemenita osama posvetnog iskustvenika, izvan svake podvalne mučnine i smoga prokletih. Ovaj podanik pisane reči u njenom punom etimonu kadrom da zavrti rečenicu otvara elipsu zašlu zazorno u nebesa da samim tim postane u svekolikoj tami vidljiv svetlosni planetoid. Žedna i gladna gustina žeženog pisanja razotkriva čitaocu zašto „ne postoji ustoličeni recept za pisanje romana“, jer roman je ustvari krv koja transfuzira čitaoca. „Roman nam daje mogućnost i privilegiju da zgusnemo i skratimo realno vreme i da tako obuhvatimo duge vremenske periode, pri čemu prošlost koju rekonstruišemo čitalac doživljava kao sadašnjost. Roman je u vlasti vremena, ali je i vreme u vlasti romana.“ Taj fakat utvrdio je još početkom 20. veka Marsel Prust. Nije roman šaltersko gibanje književne estrade feljtonističkih kič manirista. Danas tu „produkciju stvaraju prizemni mudraci, a izdavači postaju mešalice viška romana. Iz dana u dan pristiže novo romaneskno zaglupljivanje.“ Dojučerašnje bestselere melje već radikalni sutrašnji dan bez ikakvog sentimenta, jer iza čitanja tih romana ostaje sitna pleva koju očas razveje malo jači povetarac nečijeg prizemnog vica. Evo, već za koji sat u vreme se strovaljuje „trkopiš-romana televizijskih voditeljki i pevačica  koje ciljano pišu za onaj najniži muški i ženski kokošiji svet...“

I još nešto dok smo u lekovitoj apoteci Dragana Jovanovića Danilova: „Savremeni srpski roman zahvaćen je najvećma različitim oblicima pseudomorfoze, odnosno podražavanja i imitacije.“ Nikako da shvatimo kako „živimo u vrtlogu istorije, na samom raskršću gde se susretno spaja i izmiruje lična sudbina i istorijsko iskustvo.“ Gde bi mogla biti „obnovljena žestina“ za kojom traga u svom esejiziranju Danilov, ta žestina na kojoj počiva svekoliko književno umeće ako ne u realizmu čije magnetno polje „sve drži na okupu“, jer plavilo stvarnosti piščevo pero nikada ne sme gubiti iz vida. Od stvarnosti kada se odgonetaju sve njene hiper boje i magije, ekstazni impulsi, do kojih je držao Crnjanski u stvaranju; nema veće fantastike od stvarnosti, literarna gospodo. Valja životno zaći u taj stvarnosni lavirint paklenog raja i osluhnuti damare i razgrnuti osetima mit i istoriju taj „presni životni realitet“, nije roman samo fikcija dokonog badavayije u limenom automobilu: „Roman je svedočanstvo.“ Ako već pišeš, slikaš ili komponuješ, valja ti opravdati „svoje bivanje u svetu“, a ne frfljati nad hartijom isprazne rečenice i žvrljati škrabotine po raširenom platnu na štafelaju koje u poslednje vreme oslikavaju jarčevi, ovnovi, guske i patke sa četkicom u kljunu. Upravo to nam poručuje zatočenik svakodnevice iz svog bibliotečkog i stvaralačkog svetionika. Mudra knjiga koju ću pored „Dnevnika o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog i „Rečnika zavičajne fantastike“ upokojenog Stanka Ž. Šajtinca izdvojiti za uzglavlje lične nesanice.

Svaki pisac mora imati na umu da „knjige otvaraju izvore novih i novih ođeka, želja, halucinacija, iluzija i fantazija.“ Kako da ne verujem Danilovu kada kaže: „Moj poetski tekst je za mene jedino merilo moga života.“ Stvarati znači živeti u potopu sopstvene krvi i Danilov se poput Marsela Prusta venčao sa literaturom „za ceo život“, kako i sam svedoči činjenjem. Da bi zašli u jednostavnu, a blaženu stvaralačku temporalnost, čitajte Danilova i biće vam jasno da u ruci držite knjigu ozračnog, već koliko danas, klasika. Kako vreme bude odmicalo ova knjiga će dobijati na svojoj fluorescenaciji. Traktat fluidno korespondira u punom trouglu likovnog, književnog i muzičkog logosa. Florescencija ove knjige vremenom će biti sve upečatljivija, ta fina dokumentarnost o stvaralačkoj gesti.

Za Danilova esej jeste razobličujuće sagledavanje koje analizom iznosi na čistac suštastvo stvaranja briljantno pitkim jezikom. Koliko god da je apoteozan kada govori o umetnosti i stvaranju – toliko je kritički jasan u viđenju stvorenog spram globalne neuračunljivosti, njegov kantar vagaju umetnička dela s jasnim epohalnim navodima, jer njemu: „Pisanje je čin vere.“ Lucidnim navodima Danilov skida maske raznoraznim mistifikatorima umetnosti, jer u haosu i dezintegraciji uma, zaboravilo se da jeste  „umetnost alhemičarska delatnost, a ne puka reciklaža, da je slika prostor bića.“

Koliko god da je Stanislav Vinaver parodirao toliko je Danilov ukazno rečeničnim prstom zalazio u samo jezgro nepočinstva i svega lažnog u etabliranoj gluposti svedenoj na manifestne vašarijade uslovnih umetničkih danguba i pasuljara kojima ništa nije sveto pa ni samo stvaralačko očišćenje duše. Umetničko delo zahteva veliku duševnu fiktivu, talenat da se emotivno razazna ono što oplemenjuje, opčinjava lepotom i dan čini blaženim spram svekolikog blata i šljama. Šljamariti mogu barabe i sileyije, a ne kreativni duhovi. Homer i Eshil postavili su davno pre nas stvaralačku crtu, pa izvolite. „Naši životi, to su naši glasovi“, kaže bez uvijanja Danilov. Umetnošću gospodari magija istine ma s koje god strane je spram svetlosti proveravali. Svako bekstvo od duševnog jeste ništavilo koje ne vodi ničemu, besmisleno ne može biti umetničko. Zna se kako i zašto je dizajniran ekser i kojim kleštima služi, a ne da se zakivanjem u dasku promoviše kao umetničko delo. Danilov je britak poput Hajnriha Hajnea, a lucidno jasan kada raspravlja o umetnosti kao da je ovog trena izišao iz učionice Viktora Igoa. Punktum.

Milutin Ž. Pavlov