Male tajne skrivenih oblika: Nad sveskama nesanice Krstivoja Ilića

Nad tim i takvim sveskama su nesanice Krstivoja Ilića označene indikativnim posvetama i uznesenjima (KRSTOVDAN, Čigoja štampa – Beograd. 2019). To bi moglo biti, sa navedenim leksemama, naše – kulturološki viđeno, istoričesko uspenje. Stihovano, Krstivoje Ilić raščitava raskršća epitafno usloženih činjenja, dogođenih tu, među nama, jer sve zapisano juče i danas, koliko sutra, jeste epitafno, ma koliko mi to hteli ili ne. Pisana reč je ustavno htenje državotvorca čije ime i prezime jeste pisac sopstvenom glavom izrečen.

Pisci, ti horski pitomi, a kadikad i pakleni anđeli, narativno iz reči u rečito urastaju deklamatorski zagledani u testamentarnu knjigu. Svaka napisana knjiga je neka vrsta testamentarnog pokajanja pred Savršenim. I ma koliko da jeste strofirana luča crna vrana pred očima, ona svetlosno sažima vekove od Njegoša do Branka Miljkovića, i dalje, stih je kosmički upijat i opijat razuma u nerazumu, jer dan bez noći ne ide ka narednom jutru. Krstivoje nam je ponudio fresku oslikanu rukopisno, u punom karuselu nad vrtnjom vinskih bokala koje bi smelo mogli svrstati “u nekakvu Pelengiriku” Vinaverovskog kova. Pesnik dotiče fatamorganski daljine osebujnog književnog Arhipelaga, vidivo čini još vidivijim, ma koliko mi bili skloni eteričnim zaboravnostima, Ilić će za nijansu biti bliži pamćenju. Jasno; nad ovom strašnom rakom o kojoj ne ćuti pesnik nema mosta. Dok mesec žuti nad maskama mesinganih lica, mi slutimo “crne vode u beličastoj peni” oblaka, slutimo tišine “kad sve ovo svene.” Upravo, pripitomljeni pakao Branka Miljkovića nije (ni)malo lepši od divljih trava Stevana Raičkovića. Alber Kami je potpisno kazao: “da reči imaju svoju vrednost i da moraju biti promišljene.” Rekao bih iskreno, da Krstivoje Ilić jeste lirik temeljno promišljenih reči. Metafore trnovitog venca skrivaju mnogi, iz nehata, razoreni mitovi. Veli pesnik: “Ako drevne zakletve ne važe – neka bude kako Njegoš kaže.”

Celofanski fino pesnik nam prikazuje i liciderske kolače Dobrice Erića oslikavajući lirsko vašarište nad kojim plače “sunce putujuće.” Da nema lirike, ne znam ni sam kako bi se snašli pred Ilićevom istinom koja kaže: “Ruže u tvorcu, ruže u slovu...” Još uvek nas pohodi “Bašta sljezove boje” Branka Ćopića, bašta pred kojom zastaje i pesnik Krstivoje Ilić uveravajući nas da život može biti veći od smrti, ma koliko da jeste pritisnut bedom i očajem. Ilićev mlaz pesničke mudrosti sav je nekako u spomenu slovnog zavičaja kao munjeviti znakovnik posvećen Vuku Stefanoviću Karadžiću: “Sve je SLOVO: nebo, zemlja, munja - / čak i Miloš, koji palcem piše/ AZBUKOM SE I U SMRTI DIŠE:/ KRALJ I PESNIK IZLAZE IZ GUNJA.” Nije lako pevati o ožiljcima zaraslih rana  kao što “nije lako preći preko Drine/ JER JE DRINA SUZA OD PLANINA.” Ova depeša nije izmišljena, ona je zašla i u naše ponoćne katrene dok zagledamo lice lekara i pisca Laze K. Lazarevića kako bunca u vrućici, a niko ga ne čuje i ne vidi kako je osamljen  na pragu “patnje i rasula.”

Mnoge su nam humke same, zaturene, zagubljeno zatravljene. Zavirimo u te tajne skrivenih oblika, tamo su naši psaltiri dok listamo ispevanu zavičajnu fresku Krstivoja Ilića, da se nađemo obrazom pred istinom, jer, dođe tako jutro spremno za večeru kada nam zemlja greje žuljeve i stopala. Prah prahu u dahu ispevane istorije kad opet sine trepet da jesmo bili da nas bude bilo, valja kadikad biti jači od svoje sudbine kako bi rekao Alber Kami. Krstivoje Ilić jeste potpisao stih, da bi opevano u punom poštenju potpisalo njegov obraz. Ej, pesniče, naroda mog sa inicijalom velikog slova S. u punoj raskoši surove i sirove istorije.

Milutin Ž. Pavlov