Literarni prozori u mnoštvo svetova

Granice između literarnih kategorija/žanrova za Radonjića nisu važne pa on nije ni malo opterećen zadatim/ustaljenim normama već se slobodno/neomeđeno prepušta prirodnim, spontanim tokovima svojih misli. Novi segment neformalne trilogije, posle „Švedskog stola“, samoodređenog kao „Dnevničke beleške“, i „Autobiografskih (i drugih) nestvarnih priča“, je delo „Večernji doručak“, sa podnaslovom „Priče i dnevničke zabeleške“ (ova „srećna“ formulacija spaja žanrovske odrednice obe prethodne knjige). Kao što su pomenuti naslovi iz trilogije specifična poigravanja sa ustaljenim jezičkim frazama (švedski sto je, primarno, način serviranja/iznošenja pred konzumente raznovrsne hrane, odnosno da li i kako autobiografske priče mogu biti nestvarne?) tako i „Večernji doručak“ budi (oksimoronsku) dilemu koja možda jeste (a možda i nije) razrešena autorevim pojašnjenjem „VEČERNJI DORUČAK je obrok za nekrunisane kraljeve nesanice i njihove bludne drage“ koje je na tragu (literarno uvek dobrodošlih) mistifikacija, ovog puta sa romantičarskom aromom.

Knjigu otvara 11 kratkih autobiografskih priča (sa jednim izuzetkom), u rasponu od opisa sopstvene teške bolesti (i bezmalo smrti) nakon koje je sledio oporavak i povratak/bujanje stvaralačke energije, kreativnih (ne fetišističkih) uspomena iz starog zavičaja odnosno na tamošnje pretke, prisećanja na sopstvene literarne početke te tople izraze poštovanja pojedinim stvaraocima sve do promišljanja opštih/večitih ljudskih dilema u savremenom kontekstu odnosno sopstvenih stvaralačkih (spisateljskih i muzičkih) kolebanja i iskušenja. Ton ovih proza je prevashodno melanholičan i kada su emocije u prvom planu i kada „preteže“ učenost i nesputana spekulacija.

Najobimniji segment knjige „Ikebana“ sadrži kratke zapise i/ili sentence, neretko aforistički intonirane, na temu bolnog raspada Jugoslavije u bratoubilačkom ratu, bombardovanja 1999. godine, svevremenih zapitanosti (od iskušenja ateizma i religioznosti do pouka savremene teorijske fizike ili osmišljavanja bespuća interneta), piščeve bolesti (kao suočenja sa sopstvenom konačnošću) i oporavka (kao povratkom u poznatu realnost bitisanja) odnosno stalnog promišljanja literarnih tema i stvaralačkih muka. Ne zazirući od humora pa i cinizma, pukog „tvrdog“ verističkog manira ali i visoko estetizovanih metafora - upravo takav je niz lucidnih i ludističkih iskaza o ikebani i njenim značenjima - Radonjić ispisuje specifičan intimistički dnevnik „onoga što sanja i onoga što mu se dešava“. Literatura (i njeni svetovi) u svim tim odlomcima meša se sa tekućom stvarnošću i sećanjima na prošlost tvoreći neraskidivo jedinstvo koje određuje piščevu ličnost i intelektualne odgovore na izazove i provokacije sveta u kome postoji i opstaje. Nastavak ovakvog stava i „prakse“ su „Književne SMS po(r)uke zamišljenom protivniku“ koje su, kako ih pisac (samo)definiše, „kratkog daha i urokljivih očiju“. Lepršave i vrcave rečenice spajaju i prepliću čitalačka iskustva različitih epoha i stilskih opredeljenja što će znatiželjnom čitaocu izmamiti osmehe prepoznavanja i začuđenosti koji se, istovremeno, pridružuju već postojećem, potcrtanom utisku da Književnost nema granica i da je sastavni, vitalni, dinamični deo svekolikog življenja (ne samo mentalnog).

Radonjić u jednoj o autopoetičkih misli-tezi kaže „Kao pisac, uvek sam nastojao da mi knjige više budu prozori, a što manje vrata, odnosno da se kroz njih što više i što dalje vidi, a ne da se negde ulazi, još manje izlazi!“ a knjiga „Večernji doručak“ u potpunosti potvrđuje te reči. Kroz nju je moguće sasvim slobodno i neobavezno kretanje, višestrano čitanje (od početka, s kraja, na preskok) i, vrlo poželjno, potrebno i preporučljivo, ponovno i ponovno iščitavanje. A bogatstvo širokih, nesputanih pogleda i uvida u svakovrsne horizonte (i iza njih), oplemenjenih mudrošću i humorom, nudi pregršt raritetnih intelektualnih i emotivnih fascinacija, otkrovenja i (samo)spoznaja.

Ilija Bakić