Domaća proza: Svetlucavi pesak sećanja

U tom moru novih izdanja, međutim, postoji mnoštvo vrednih dela koja nikako ne bi trebalo propustiti, a jedno od takvih sigurno je i nova knjiga priča prozaiste i reditelja Milana Belegišanina “Soba na obali”, koja je nedavno objavljena u izdanju “Akademske knjige” iz Novog Sada.

Kao što je od iskona magija pripovedanja izrastala iz običnih događanja i prizora svakodnevnice, tako i Belegišaninova proza, polazeći od jednostavnih pripovesti o sudbinskim lomovima i nesrećnoj potrazi za ljubavlju svojih junaka sa margine života, gradi slojevito i bogato razgranato prozno tkivo, koje nagoveštava začudne obrte i neočekivana  ishodišta njihovih sudbina. Polazeći od pregšti sopstvenih setnih uspomena u “Uvodu u čitanje”, o predmetima koji su nestali posle smrti vlasnika, ostavljajući iza sebe samo svetlucavi pesak sećanja, autor svom delu daje ton iskrene neposrednosti, pružajući čitaocu i svojevrsni ključ za razumevanje ovih, samo na prvi pogled običnih, ali pri tom toplinom i tajanstvom prožetih pripovesti.

Čežnja, ljubav i smrt su dominantne teme razgranatih i isprepletenih niti priča kojima Belegišanin čitaoca odvodi u svet dubljih značenja i neobičnih, tajanstvenih sudbinskih veza između dva sveta, u kojima ni smrt, ipak, ne mora biti konačni prestanak trajanja i ljubavi. Od priče o neostvarenoj i večnoj ljubavi profesorke Marije i njenog kolege Aleksandra iz Moskve, povesti o čudesnom ormanu ostarelog usamljenika Rajka gde se kriju snovi, sećanja i zapretena uspomena na pokojnog druga iz vojske, preko kazivanja o dečaku i devojčici, koji su stradali u požaru, zagrljeni na tepihu sopstvene kuće do priče o magičnom ogledalu koje junakinji otkriva oživljeni prizor reke na slici sa naspramnog zida, autor ispisuje sopstvenu, fascinantnu verziju fantastičnog realizma.

Akteri tih neobičnih priča odlaze, umiru ili nestaju iz vidokruga čitaoca, ali predmeti i stvari koji su im pripadali odnekud se stvore na usamljenom peščanom proplanku uz obalu velike reke, zajednički gradeći čudesnu sobu sećanja, gde žive uspomene i gde se ponovo čuju glasovi i promiču obrisi otišlih ljudi. I tako, u svojevrsnom simboličkom kontrapunktu, kroz ove predmete uspomene ostaju da žive, a na peščanoj obali se opet susreću razdvojeni akteri ovih setnih pripovesti, sve do dolaska poplave, koja silinom velike vode odnosi sve sa peščane obale. Ali priča traje i dalje čuvajući uspomene, kao što kaže jedan od junaka Belegišaninove priče: “I veruj mi, nema drugog uporišta od onog koje nudi sećanje.”

Nova knjiga priča “Soba na obali” Milana Belegišanina koja pleni pažnju pripovedačkim majstorstvom i osobenim, jezgrovitim i maštovitim stilom, upotpunjava prozni opus ovog autora, predstavljajući bez sumnje jedno od najznačajnijih novih proznih izdanja na domaćoj književnoj sceni.

B. Hložan