Dejan Aleksić: Malo je pravih čitalaca poezije

U konkurenciji se našlo 80 pesničkih naslova izašlih lane i većinom glasova žiri na čelu sa Jovanom Zivlakom odlučio je da nagradi „složenu pesničku knjigu, u kojoj je Aleksić u svom pevanju ujedinio jezik kulturnih amblema, koji ima simbolističko-metaforičku vrednost, i jezik pukih referencijalnih slika iz empirijskog  iskustva života”.

Dejan Aleksić (1972) diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ali živi i radi u Kraljevu. Objavio je devet pesničkih knjiga, za koje je dobio brojne književne nagrade: Zmajeva nagrada Matice srpske, „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, Nagrada SANU iz Fonda „Branko Ćopić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, „Matićev šal“, „Risto Ratković“... Pored pesničkih, objavio je i dvadeset knjiga za decu, kao i jednu knjigu drama.

Drainac je verovao da poezija ima snagu da leči, a Đogo je i danas uveren u “posebnu pesničku misiju”. Šta je to, po Dejanu Aleksiću, što pesnik može da ponudi savremenom čitaocu?

– Danas, kao i oduvek, dobra poezija čitaocu može da ponudi zapitanost. Misija poezije, između ostalog, jeste da održava budnom ljudsku potrebu za univerzalnim pitanjima. Njena uloga nije da zabavi i relaksira, već da uznemiri, duhovno i intelektualno. Zato je pravih čitalaca poezije malo. Živimo u doba kada se u svim aspektima života promoviše površnost, trajemo u vremenu industrije sreće. Poezija od čitaoca traži posvećenje, ona je amalgam za čistu i hladnu površ unutrašnjih ogledala.

Kada je pre šest decenija Branko Miljković proročanski poručio “poeziju će svi pisati”, svakako nije imao na umu projekciju da će doći vreme kada će u Srbiji godišnje biti objavljivano više od 300 pesničkih knjiga...

– Mislim da je ta brojka čak daleko veća. Danas je relativno lako i jeftino objaviti pesničku knjigu, a svaka štamparija je ujedno i izdavač. Viđao sam kako sa štamparske trake istovremeno izlaze stranice sa pesmama i paragon blokovi. Kao urednik u Povelji, na jednoj od retkih adresa gde se još može objaviti knjiga pesama a da to istodobno znači i nekakav prestiž, gotovo svakodnevno sam suočen sa fenomenom da poeziju pišu i oni koji su sa čitanjem stihova prestali još u srednjoj školi. Objaviti knjigu poezije postalo je neka vrsta statusnog obeležja, čak i ako vrednost tog statusa ne prevazilazi okvire rođačkih i komšijskih laskanja. Naravno da hiperprodukcija bezmalo nikada ne donosi kvalitet, ali uvek stvara privid nekakve živosti, obično štetne po vrednosni sistem. Veliki broj mladih ljudi, odraslih u kulturi instant uspeha, nemaju strpljenja i spremnosti da smisleno rade na svom stvaralačkom razvoju. Žele rezultat i slavu odmah, jer sve oko njih je brzo i kratkotrajno. Nemaju vremena da sagledavanju dubinske veze između književnog nasleđa i modernog doba koje traži novi izraz, ali i logični kontinuitet.

Baš se nagomilalo godina kako nisam pročitao negativnu kritiku neke poetske knjige (kod romana još i bude otrežnjujućih pljuski). Naravno da kritičarski sud nije, niti bi trebalo da bude, presudno vrednosno merilo (uostalom, i Skerlić je znao da opako profula), ali ima li smisla da se sve svodi na hvalospeve ili zapažanja o “metafizici lirike svakod- nevice čiji mikrokosmos pulsira entropijskim simbolizmom”?

– Tačno je da prikazi pesničkih knjiga izgledaju kao da su pisani za užu akademsku zajednicu. Tumačenje poezije sve više se oslanja na teorijske osnove i sa aspekta nauke o književnosti to je potrebno i sasvim opravdano. Međutim, nama odavno nedostaje kritika čiji je cilj, između ostalog, promocija pesničke produkcije, sa idejom da se jasno razdvoji dobro od prosečnog ili lošeg. Toga svakako nema u dovoljnoj meri. Otuda brojni naručeni hvalospevi, često nevešti, pisani za kratkotrajna podgrevanja stvaralačke taštine.

Knjiga „Radno vreme raja” proletos je dobila Nagradu “Miroslav Antić”, a sada je došla i “Popina”. Svojevremeno ste izjavili da su “nagrade sastavni deo posla”, te da je njihova uloga da “skrenu pažnju čitalačke javnosti na određenu knjigu”. Ali može li sam pesnik da prepozna kada mu je rukopis zaista dobar?

–  Nagrade prijaju i ko god kaže drugačije, govori neiskreno. Naravno, formalno vrednovanje bilo kakvog rada, a pogotovo umetničkog, možemo izložiti raznim preispitivanjima, jer su parametri često promenljivi. Kad merite brzinu trčanja na sto metara, štoperica vam je sasvim dovoljan merni instrument. Kod procene književnog dela stvar je podosta složenija. Kada govorimo o autorovom samovrednovanju, bez surove strogosti prema sebi nema dobrog rada. To je vrsta poštenja prema sebi. Čovek je sklon samoobmanama. Često se setim Raičkovićevog objašnjenja da je veština pisanja, zapravo, u veštini brisanja. Nema grumena zlata dok se kroz šake ne propusti brdo jalovine.

I pored niza nagrađenih “knjiga za velike”, šira čitalačka publika ime Dejana Aleksića više vezuje za dečju književnost. Duško Radović je govorio da pisac koji piše za decu treba da se uzdigne, a ne da se „spusti“ na dečji nivo. Koliko je, zapravo, teže “osvojiti” taj dečji svet – u kojem nema “političke korektnosti”: kada je knjiga dosadna, klinci zevaju bez ruke na ustima?

–  Književnost za decu ima poseban poblicitet, a i društvena uloga pisca za najmlađe je kompleksna. Iskustvo sa brojnih književnih programa gde su mi publika bila deca, govori mi da deca ne odustaju od literature, da im je knjiga važna, ali i to da im se ne može podvaliti. Moj stvaralački pristup, kada govorimo o književnosti za decu, pre svega je zasnovan na uvjerenju da se dete kao čitalac ne sme podceniti.

Mesto knjige u svakodnevnom životu današnjih devojčica i dečaka ugrožavaju brzi i zavodljivi mediji, nove tehnologije, društvene mreže… Ipak, i dalje ste optimista kada razmišljate o perspektivi knjige. Na temelju kojih argumenata?

– Ponekad se učini da knjiga gubi u trci sa novim medijima i tehnologijom. Ali mislim da nam to tako izgleda zato što stvari postavljamo u pogrešan odnos, jer, u stvari, nije reč o trci. Knjiga je jedan od najvažnijih dometa naše civilizacije, nosi znakovnost simbola. Kao, takva, dakle, nije usporediva i nije obeležje jednog uskog vremenskog okvira. Zato će pretrajati.

Da li će se do “milenijalaca” u budućnosti lakše dolaziti putem internet književnosti, Tviter poezije, blogova..?

– Neminovno je da nove generacije odrastaju i formiraju se uza sve ono što je izraz novog doba. Mi nemamo potpun uvid u to koliko je njihova percepcija sveta i stvarnosti uslovljena internetom, društvenim mrežama, sajber prostorom... Razumljivo je to da se i sa književnošću sreću kroz elektronske formate književnih dela, uživajući u svim pogodnostima takvog vida čitanja. Bilo bi suludo imati išta protiv toga. Sve što treba činiti s tim u vezi jeste da se novim, mladim čitaocima sistematski ukazuje na kvalitet sadržaja, da se kod njih razvije valjan književnoestetski sud, jer internet književnost je šuma od koje se često ne vidi drvo.

M. Stajić