Čovek nije mrtav dokle god mu se ime pominje

U dobrim starim prošlogodišnjim danima, kada se čas mrtvih održavao svake noći, bio je to jedan zadovoljan toranj jer se čas i na uzlaznoj i na silaznoj liniji održavao u isto vreme, pa je dodatni par ruku mogao raditi na održavanju. Sada je rad na održavanju u tornju broj sto osamdeset i jedan obavljan na brzinu, usput, ili uopšte i nije, baš kao i u svim drugim tornjevima, ali i dalje se smatralo da se čovek usrećio ako se zaposli ovde.

Uglavnom čovek. Dole, u nizini, stalno se prepričavala šala kako u sto osamdeset kecu rade vampiri i vukodlaci. Zapravo, kao što je bio slučaj u mnogim tornjevima, često su tamo radili klinci.

Svi su znali za to. Zapravo, nova uprava verovatno nije, ali ne bi ništa preduzela i da sazna, osim što bi pažljivo zaboravila da je saznala. Klince ne moraš plaćati.

Mladići - ili pretežno mladići - na tornjevima radili su naporno, po svakakvim vremenskim uslovima, u zamenu za crkavicu. Bili su samotnjaci, debelo navučeni na sanjarije, begunci od zakona na koje je i sam zakon zaboravio, ili samo begunci od ljudi. Patili su od naročite vrste usmerenog ludila; govorili su kako ti se čangrljanje škljockalica uvuče u glavu, misli ti prorade u njihovom ritmu, i pre ili kasnije znaš sadržaj poruka samo slušajući čegrtanje kapaka. U svojim tornjevima, pili su vruć čaj iz neobičnih plehanih šolja, mnogo širih pri dnu da ih ne obori vetruština kada nahrupi unutra. Na odsustvu su pili alkohol iz čega bilo. I govorili su sopstvenim koještarskim jezikom, o mulama i nemulama, sistemskim režijama, paketnom prostoru, o bubnjarenju i pržarenju, o sto osamdeset kecu (što je bilo dobro) ili jatu (što je bilo loše) ili skroziranoj jatnosti (što baš, baš nije valjalo), i o priključnom kodu, zakrčnom kodu i razbojilu...

I voleli su klince, jer su ih podsećali na one koje su ostavili kod kuće ili koje nikad neće imati, a klinci su veoma voleli tornjeve. Dolazili su da bleje i da rade sitne posliće i možda da nauče semaforski zanat samo gledanjem. Uglavnom su bili bistri, ovladali bi tastaturom i polugama kao nekom čarolijom, uglavnom su imali dobar vid, i u najvećem broju slučajeva su bežali od kuće, eto šta je bilo posredi, a da nisu zaista odlazili.

Jer mogli ste poverovati da s tornja vidite sve do ruba sveta. Svakako ste po lepom, vedrom danu videli brojne druge tornjeve. Pretvarali biste se da čitate poruke osluškujući čegrtanje kapaka dok vam pod prstima lete imena dalekih mesta koja nikad nećete videti, ali ste, dok ste na tornju, s njima nekako povezani...

Zaposleni u tornju sto osamdeset i jedan znali su je kao Princezu, iako se u stvari zvala Alis. Imala je trinaest godina, mogla je satima i satima da održava liniju u voznom stanju bez pomoći, i kasnije će imati zanimljivu karijeru kao... no, u svakom slučaju, sećala se tog jednog razgovora, tog jednog dana, zato što je bio čudan.

Nisu svi signali bili poruke. Neki su bili uputstva tornjevima. Neki su, dok baratate polugama i prenosite signal izdaleka, imali ovakav ili onakav učinak na vaš toranj. Princeza je znala sve o tome. Dobar deo onoga što se prenosilo Velikom lozom zvalo se “režije”. Bila su to uputstva tornjevima, izveštaji, poruke o porukama, čak i međusobno ćeretanje operatera, premda je u današnje vreme to bilo strogo zabranjeno. Sve je bilo pretočeno u kod. Retko kad su režije bile na normalskom. Ali sada...

“Evo ga opet”, reče ona. “Mora da je neka greška. Nema izvoornog koda ni adrese. Jesu režije, ali na normalskom.”

Na drugoj strani tornja, u sedištu okrenutom u drugom smeru pošto je radio na uzlaznoj liniji, sedeo je Royer, sedamnaestogodišnjak koji se već trudio da dobije sertifikat za toranj-majstora.

Ruka mu nije mirovala dok je govorio: “Šta je pisalo?”

“GNU, i znam da je to kod, a onda samo jedno ime. Yon Dragomilje. Je l’ to..?”

“Poslala si dalje?”, zapita Deda. Deda je do malopre, zgrbljen u uglu, popravljao kapčano kućište u skučenoj šupi na pola puta do vrha tornja. Deda je bio toranj-majstor, i već je bio svuda, i znao je sve. Svi su ga zvali Deda. Imao je dvadeset i šest godina. Uvek je nešto poslovao po tornju kada je ona radila kao operater na liniji, iako je u drugoj stolici uvek bio neki dečak. Tek kasnije je shvatila zašto.

“Da, zato što je bio kod ’G”, reče Princeza.

“Onda si uradila šta je trebalo. Pusti to.”

“Da, ali i ranije sam slala to ime. Nekoliko puta. I uz i niz liniju. Samo ime, bez poruke ili tako nečega!”

Imala je osećaj da nešto nije kako valja, ali je nastavila: “Znam da ’U’ na kraju znači da se mora okrenuti nazad na kraju linije, a ’N’ znači ’Nezavedeno’.” Sad se već pravila važna, ali satima je iščitavala šifrarnik. “Dakle, to je samo neko ime koje neprestano putuje duž linije! Kako to ima smisla?”

Nešto zaista nije bilo kako valja. Royer je još operisao linijom, ali je zurio preda se sa olujnim izrazom na licu.

Deda reče: “Vrlo oštroumno, Princezo. Smrtno sam siguran da si u pravu.”

“Ha!”, reče Royer.

“Izvinite ako sam rekla nešto što nije trebalo”, reče devojčica krotko. “Samo mi se činilo neobično. Ko je Yon Dragomilje?”

“On je... pao s tornja”, reče Deda.

“Ha!”, reče Royer, koji je baratao kapcima kao da ih ođednom mrzi.

“Mrtav je?”, zapita Princeza.

“Pa, neki kažu...”, poče Royer.

“Royere!”, obrecnu se Deda. Zvučalo je kao upozorenje.

“Znam za ’slanje kući’”, reče Princeza. “I znam da duše mrtvih banderyija ostaju na Lozi.”

“Ko ti je to rekao?”, zapita Deda.

Princeza je bila bistra i znala je da će nekoga uvaliti u nevolju ako baš tačno kaže.

“Ma, prosto sam čula”, reče ona nehajno. “Negde.”

“Neko je hteo da te uplaši”, reče Deda i pogleda u Royerove sve crvenije uši.

Princezi to nije zvučalo zastrašujuće. Ako već moraš da budeš mrtav, činilo joj se mnogo bolje provoditi vreme u letu između tornjeva nego u ležanju pod zemljom. Ali bila je bistra i takođe je znala kad treba da se okane neke teme.

Sledeći se oglasio Deda, posle duge stanke isprekidane samo škripom novih kapčanih šipova. Kada je progovorio, činilo se da ga nešto muči. “Održavamo to ime u pokretu, u režijama”, reče on, i Princezi se učini da vetar u nizovima kapaka iznad nje duva nekako usamljenije, a večito čangrljanje dobi na napetosti. “Ne bi ni želeo da ode kući. Bio je pravi banderyija. Ime mu je u kodu, u vetru među konopcima, i u kapcima. Zar nisi nikad čula izreku: ’Čovek nije mrtav dokle god mu se ime još pominje’?”

Komične maštarije

Pračet će vas terati na bespomoćan kikot, ali ćete se na kraju mrko osmehivati njegovoj oštroumnosti i duhovitosti (Dejli mejl). Pračet uživa u onome što stvara, u šalama, igrama reči, u konceptu pisama i samog jezika; zato je knjiga “Poštašavili” možda najbolji izraz njegovih nezaustavljivih komičnih maštarija (Tajms).

Teri Pračet (1948–2015) počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao već posle tri sata, što je u to vreme bilo iskustvo koje je zaista nešto značilo. Pošto se oprobao u gotovo svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, osim, naravno, praćenja fudbalskih utakmica subotom, prešao je u Central Electricity Generating Board i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane...