BEZ „MALE VELIKE KNJIGE” NOVI SAD VIŠE NIKAD NEĆE BITI ISTI Rekvijem za knjižaru instituciju
Ima kuća i ustanova kraj kojih Novosađani prolaze ili dolaze u njih, a nisu baš svesni koliko su jedinstvene i važne.
Nakon Studija M, zatvorenog za koncerte i snimanja, u Sokolskom domu više nema knjižare „Mala velika knjiga”, koja je tokom svoje tri decenije postala malo, ali istinsko žarište kulturnog života.
Nema je nakon odlaska osnivača „Male velike knjige”, poslednjeg velikog novosadskog knjižara Radmila Mulića, koji je uz bezgraničan entuzijazam i maštom od prodavnice knjiga načinio mesto gde se dolazilo radi potrage za naslovima do kojih se teško dolazi, ali i zanimljivih kulturnih događanja. A i moralo je tako, jer je on u rad „Male velike knjige” utkao bezrezervnu posvećenost i veliko iskustvo, nastojeći da čarobni svet literature učini bliskim svima. Razlog je detinje razočaranje, kad je dolazio u tadašnju knjižaru Matice srpske u Zmaj Jovinoj ulici, a prodavci ga dočekivali pitanjem: „Šta treba?”, ne dopuštajući ni da se približi vitrini s knjigama iza pulta.
Pripadnik buntovne studentske generacije šezdesetih i svojevremeno osnivač novosadskog SKC-a želeo je i morao drugačije. Kad mu je kao šezdesetosmašu politika zatvorila pristup u druge kulturne ustanove, okrenuo se knjižarstvu, otvorivši najpre legendarni Salon „Narodne knjige” u 40 kvadrata Fruškogorske ulice, gde su posetioci mogli da razgledaju nove naslove, pročitaju poneku stranu i uz čaj pričaju o knjigama, pa je skromna knjižara postala mesto okupljanja srednjoškolaca i studenata. Radmilo se trudio da privuče baš tu publiku, a vičan organizator kulturnih zbivanja, ovde je često priređivao susrete sa piscima, promocije novih knjiga i muzike novotalasnih bendova, gostovanja novinara omladinskih listova, koji su tad procvatali, kao beogradski „Non”, zagrebački „Polet” ili ljubljanska „Mladina”. Dokazao je da knjižara može i tako delovati. A ona, uvek prepuna, privukla je pažnju i nadležne službe, upitanu zašto se toliko mladih skuplja i neizbežno: ko to stoji iza njega? Razume se, Radmilo nije imao prevratničke namere.
Izdavačka kuća
„Mala velika knjiga” je postala i izdavačka kuća, objavljujući niz različitih vrednih naslova, od vodiča i naučne fantastike, do beletristike i lepo uređenih foto-monografija. I tako je „Mala velika knjiga” trajala, uprkos svim teškoćama vremena nenaklonjenog kulturi, jer je njen osnivač sve činio da knjižara opstane, uveren u njenu važnost. No, kad je lane Mulić nenadano i prerano preminuo, knjižari je postalo mnogo teže. Bez Radmila, i kad se i velike izdavačke kuće suočavaju sa ogromnim teškoćama, knjižara više nije mogla da nastavi rad. Novi naslovi su vraćeni izdavačima, mnogo preostalih knjiga rasprodato je po sniženim cenama, rafovi su ostali prazni. Tako je okončana povest o „Maloj velikoj knjizi”, koja je prestala da postoji.
– Iza mene nikad niko nije stajao – izjavio je jednom Radmilo Mulić. – Jedino sam želeo da mladima pružim priliku do dođu do knjiga i zavole ih. A niko ko je dolazio nije krenuo stranputicom i svi su kasnije postali dobri i uspešni ljudi.
Potom je Mulić 1982. otvorio veliku knjižaru „Nolita” u upravo završenom Spensu, na čijem svečanom otvaranju su se okupili ljubitelji knjige, kao i neki od najistaknutijih jugoslovenskih kulturnih i naučnih delatnika, od pesnika Vaska Pope do univerzitetske profesorke Branke Lazić. Knjižara postaje novo zborno mesto poklonika lepe literature, a potom je Radmilo, odlazeći iz velike izdavačke kuće 1993. godine, krenuo u avanturu osnivajući sopstvenu knjižaru lepog naziva „Mala velika knjiga”, zgodno smeštenu u levom delu hola Sokolskog doma.
Novosadska filijala u Londonu
Kako se pre tri decenije početak rada „Male velike knjige” podudario sa vremenom istorijske hiperinflacije i još zlosrećnijih međunarodnih sankcija, koje su zaustavile i uvoz knjiga, Radmilo Mulić je, da bi svoju knjižaru obezbedio i stranim izdanjima, osnovao paralelnu firmu u Londonu, „Little big book”, koja nije potpadala pod uvozni embargo. Često je i lično putovao u Ujedinjeno Kraljevstvo i vraćao sa kombijem prepunim naslova stranih izdavača, koji se kod nas nigde drugde nisu mogli naći.
Ponovila se priča kao sa prethodnim Mulićevim knjižarama, a Radmilo i njegova supruga Snežana bili su savršeni domaćini ovog svetilišta knjige, gde je svako mogao naći baš onu knjigu koja mu treba. Ako se na policama pretrpanim izdanjima iz najrazličitijih oblasti nije mogao naći traženi naslov, Mulić je činio sve da ga nabavi kod drugih knjižara i u tome uspevao. Knjižara je bila i mesto za druženje, gde su se mogle čuti novosti o novim knjigama i kulturnim zbivanjima, priređivani su i mali koncerti i slični programi. Mulić se opet trudio da privuče čitanju, pa je na rafovima bilo mnogo izdanja namenjenih deci, a on sam umeo je da ih duhovito zainteresuje za lepotu knjiga koje im se nude.
Borislav Hložan