ALEKSANDAR SAŠA MILOSAVLJEVIĆ O „POZORIŠTU...” Izvan palanačkog
Od književnih izdanja posvećenih teatru pažnju privlači knjiga “Pozorište...” Aleksandra Saše Milosavljevića. Iako je njen autor pozorišni kritičar, koji redovno objavljuje svoje kritike i druge tekstove, često javno govori i veoma je aktivno prisutan u pozorišnom životu Srbije, retka su književna izdanja kojim se pozorište promišlja na način da se ono približi ne samo stručnim poslenicima, na primer, teatrolozima, nego i čitaocima dobro napisane literature.
Osim autorstva, koje je već potvrđeno kao autoritet, “Pozorište...” privlači pažnju delimično i zahvaljujući tome što nije reč samo o pozorišnim kritikama, niti o stvarima koje su već medijski eksploatisane i na neki način se podrazumevaju. “Pozorište...” je zapravo zbirka raznovrsnih tekstova, i to ne o pozorištima, glumcima, predstavama iz velikih centara, nego sa periferije. Iz takozvane provincije.
- Posle knjige “Otišlo u (ve)etar” koja je izašla davnih dana, Dejana Penčića Poljanskog, mi zapravo nemamo knjigu koja bi u koricama na jednom mestu objedinila ono što su najznačajniji momenti, po mom mišljenju, pozorišnog života izvan Beograda - bilo je Milosavljevićevo razmišljanje nakon što mu je direktor zaječarskog pozorišta Vladimir Đuričić ponudio izdanje po želji, nakon što je priredio nekolicinu tematskih. - “Pozorište...” je dakle zbornik. Ispostavilo se da sam pisao o svim pozorištima u Srbiji, osim beogradskih. Čak i o onome u Čačku. Nije mi cilj bio da svako pozorište bude zastupljeno, nego sam takstove birao po kriterijumu meni dobre predstave. Tu su i eseji, tekstovi koji se tiču pozorišne kritike i njenog odnosa prema takozvanim pozorištima u unutrašnjosti, kao i portreti ljudi koji su pisali o pozrorišnom životu Srbije, kao što su Dejan Penčić Poljanski ili Dobrivoje Cale Ilić, ali i sećanja na ljude koji su u tim pozorišnim sredinama mnogo značili kao glumci, čak i kao inspicijenti.
U tekstovima koje je skupio za knjigu “Pozorište...” objavljenu i nedavno promovisanu u Pozorištu Timočke Krajine “Zoran Radmilović” u Zaječaru, Saša Milosavljević je pisao sam o izdanjima koja se tiču pozorišnog života. Kako navodi autor, bilo mu je važno da u knjizi bude zastupljeno nešto što je pisao o dramama Branislave Ilić, koja po njemu pripada rakursu antipalanačkog.
- Kada se pozorišta van Beograda izdignu izvan palanačke atmosfere, onda su ona uvek dobra. A to se isto odnosi i na novosadska i beogradska pozorišta - kaže Saša.
Odbija primedbu da je bilo krajnje vreme da objavi knjigu i u svoje ime, a ne kao što to veoma često radi u poslednje vreme, u ime drugih, jer gotovo stalno priređuje i uređuje monografije. Kaže da u svemu što radi provejava njegov stav prema pozorištu:
- Evo, na primer, sad pišem knjigu o Borisu Isakoviću, na osnovu razgovora sa njim. Ona jeste njegov portret, ali na osnovu mojih pitanja. Trudio sam se da bude jasan moj stav. On nije u prvom planu i ne može biti u prvom planu, jer to nije knjiga o meni, ni o mom utisku o Borisu, ali mislim da se u svemu što pišem, uvek pokušavam da pišem iz ličnog odnosa i osećaja, onog kako ja doživljavam pozorište.
I. Burić