INTERVJU: MARIJA RADOVANOV, GLUMICA POZORIŠTA MLADIH Decu nešto i dalje vuče pozorištu

„Glumica je Medeju odigrala autentično i posvećeno, a svojim je raskošnim glasom dala nadasve nežnu i uzbudljivu boju ovoj predstavi“. Tako glumeći, zasluži se jedna internacionalna nagrada, nakon mnogih odigranih likova u predstavama Pozorišta mladih, i na dečjoj i na dramskoj sceni.

Deca su je gledala u nizu predstava, među njima su mnoge lutkarske, a na dramskoj je deo glumačkog ansambla predstava “Tre sorele”, i “Revizora”, ako se pominju neke, samo trenutno aktuelne na repertoaru. Predstava “Metamorfoze” jeste lutkarska, ali upućena na odraslu publiku, jer obrađuje antički mit o Jasonu i Medeji, koji reditelj Saša Latinović obrađuje na poseban način, u ovoj svojoj doktorskoj disertaciji, koristeći najosnovnija sredstva kao što su glas, ili kanap. Kako je to glumački odrađeno, najbolje govori citirano obrazloženje nagrade Mariji Radovanov.

 Kako je uopšte u Bugarskoj primljena predstava „Metamorfoze“?

- Ljudi su jako želeli da je vide. Mi smo označili neki prostor predviđen za publiku, jer smo je igrali na sceni, i s ograničenim brojem ljudi, pa su nas onda pitali, pošto je jako puno ljudi želelo da je vidi, da li mogu ikako da sede još i na balkonu, preko prostora za klasično sedenje, i da je gledaju odatle. Mi smo, naravno, rekli, ako njima ne smeta, ne smeta ni nama, tako da je prelepo bilo i to interesovanje. Tamo imate gomilu studentarije na festivalu, svi studenti lutkarstva iz Sofije, idu na sve predstave, i baš je bio gužvanjac, i dobra atmosfera. Imam utisak da su jako dobro prihvatili predstavu. Ova predstava jeste zapravo nekako baš za pozorišne sladokusce, za lutkarske sladokusce.

Zapravo, nama se čini da je neobična predstava u kojoj igramo, ali u toj čitavoj konstelaciji, u kojoj smo mi gledali neke predstave koje su, pa mogu da kažem eksperimentalne, ona više nije bila tako neobična. Mi smo se jako bojali, i ovde imamo taj problem, jer mislimo da ljudima, čak i onima kojima je poznat taj mit, nije tačno jasno od scene do scene šta se dešava, a ovde smo stekli utisak, gledajući druge predstave, da zapravo to nije presudno, jer je sve na nivou asocijacija. Vi vidite neke ljude koji su se nečega igrali, nešto su pokušavali da stvore, ni iz čega su neku priču imali. To su vrlo konceptualne predstave, tako da je ispalo da naše „Metamorfoze“ u čitavoj toj konstelaciji nisu baš toliko eksperimentalne, koliko nama deluju.

 To jeste poznat festival, i Bugari su poznati po lutkarstvu, tako da sve to ima posebnu težinu, pa i ta nagrada. Obično se kaže da nagrade nisu mnogo važne, ljudi nerado to priznaju, mada nije jasno zašto. One moraju biti stumulacija, ne zna se kome nisu. Ali, zanimljivo bi bilo čuti da li vam je ona, kad ste se vratili, donela neku promenu, drugačiju vizuru, ili se možda izmenila percepcija drugih ljudi u odnosu na vas?

- To jeste nešto što će dobro stajati u mojoj biografiji, jako dobro zvuči, lepo radi i za moj ego, i meni prija ta pažnja. Ko kaže da mu to ne prija, laže, naravno. To je kao da nešto radite i radite, i onda vam neko klimne glavom na to, i kaže: Dobro je. To vrlo znači, i vrlo je bitno za moje samopouzdanje u mom daljem radu. Iskreno, nisam je očekivala, zato što ta uloga zapravo nije lutkarska u klasičnom smislu. To je uloga u kojoj sam ja živa sama na sceni, i u komunikaciji s objektima koji oživljavaju. Ja ne animiram lutku, niti objekte. U užem smislu, to nije lutkarska uloga, zato je i nisam očekivala. Ali je činjenica da su nagrade, između ostalog, stvar trenutka. Činjenica je i da mi jako prija, zato što sam tamo videla vrlo vešte lutkare, umešne glumce. Sve to kad vidite, malo je zastrašujuće, i kad među svemu tome dobijete nagradu, jako je lepo. Ali, to jeste stvar trenutka, to jeste stvar nečijeg ukusa, nekog ko je sedeo u tom žiriju, i realnost jeste da će ta fama oko toga trajati još par nedelja, i svi ćemo to zaboraviti. 

 Nekako se isto čini, ne umanjujući vaš doprinos, da je to i priznanje samoj predstavi?

- Mi smo na državnim lutkarskim susretima dobili nagradu za kolektivnu igru, što je jako lepa nagrada. Predstave koje dobiju tu nagradu su uvek nekako dobre. Dobili smo nagradu i za režiju,  kao i za scensku muziku koju izvodimo uživo, i za scenografiju. Bojim se da se malo previše čuvamo tih eksperimenata, jer, nažalost, mi lutkarstvo i dalje doživljavamo kao pozorište za decu, a toliko mogućnosti pruža. Jako se čuvamo tih eksperimenata, misleći da sve mora da bude kao za decu, a lutkarstvo toliko pruža mogućnosti. Treba se igrati time.

Članica ste Pozorišta mladih od samog početka vašeg bavljenja glumom. Često se dešava da mladi glumci upravo tu počnu da glume. Da li je to stvar opredeljenja, jer hoće da glume u pozorištu za decu i da rade s lutkama? Ili je nekima možda to bila prva, usputna stanica, ali su ipak ostali zato što im se dopalo?

- Mislim da se tako uglavnom kod nas dešava. Meni se lutkarstvo desilo. Ja sam posle akademije igrala u predstavi „Zverinjak“ u Srpskom narodnom pozorištu, a onda me je rediteljka Emilija Mrdaković zvala da radimo predstavu u Pozorištu mladih. Mislim da uglavnom tako ljudi i dođu i kažu: Što da ne, hajde da probam. Pa ili to zavoliš, ili ne. Ili ostaneš, pa počinješ da otkrivaš taj svet. Meni se tako desilo. Ostala sam iz predstave u predstavu, dok to nije postao prostor u kojem se ja osećam sigurno. To je moj dom, i to je to.

 Da li deca i dalje dolaze organizovano na predstave?

- Da, s tim što dolaze ne na našu inicijativu, ne radimo više toliko to da baš pozivamo organizovano decu. Mi imamo našu redovnu publiku na predstavama četvrtkom, subotom i nedeljom, i tada su uglavnom pune sale. Hoću da kažem da dečjoj sceni ne treba marketing u tom smislu.

 Skoro da smo već prošli četvrtinu  ovog 21. veka, tako da se pouzdano može govoriti o tome kako deca doživljavaju pozorište, u kontekstu pojave interneta, društvenih mreža, i ostalog. Deca su sada navikla da ih bombarduju bojama i svim mogućim efektima. Da li su im stoga reakcije drugačije nego ranije?

- Ja mislim da ne. To je često pitanje, i mislim da pozorište i dalje ima da ponudi nešto što je nemerljivo s tim tehnologijama. I dalje je to neki poseban doživljaj. I vrlo je dragoceno za klince da im nešto što nije tako sviđkavo drži pažnju, a drži. Pokazuje se da su deca i dalje deca, i da nije potrebno da izvodimo neke dodatne kerefeke za njih. Uvek je tako bilo. Ako je predstava dobra, nećemo imati problem sa decom.

I dalje stoji da je to ipak neki drugačiji sadržaj, da je to svojevrsna atrakcija njima, a opet je to nešto drugačije od svega što se nudi. Ja sam se pitala isto i za teatar za odrasle. Šta ljude i dalje vuče pozorištu? Isto je i kod dece. Nismo znali, dok nam korona nije pokazala da svima zapravo to baš treba. 

N. Pejčić