Gordana Đurđević Dimić: Potraga i domaštavanje za svaku novu ulogu

ostvarila je impresivnu karijeru. Svaka njena predstava u Srpskom narodnom pozorištu, ali i na drugim scenama, bila je prilika za ovu vrsnu glumicu da pokaže svoju osobenu scensku igru i način na koji artikuliše ulogu. Ovenčana je Sterijinom, Nušićevom i nagradom koja nosi ime velike glumice Žanke Stokić i brojnim drugima priznanjima na festivalima, kao i godišnjim nagradama matične kuće.

Predstava “Dragi moj lažljivče” Yeroma Kiltija, premijerno izvedena na samom kraju protekle godine, dramatizacije je prepiske između slavnog pisca Yorya Bernarda Šoa i glumačke zvezde londonskih pozorišta Patrik Kembel koja je trajala četiri decenije. Ovih dana Gordanu Đurđević Dimić zatičemo pred još jednim izazovom - novom i drugačijom ulogom u mjuziklu “Violinista na krovu” koju SNP i Novosadsko pozorište zajednički pripremaju za kraj ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Kako kaže, raduje se toj ulozi i mjuziklu kao nedovoljno iskorišćenom žanru na repertoartu SNP.

* Posle “Ljubavne priče” za Zoranom Bogdanovim i predstave “Srce više nije moje” ponovo smo u prilici, i ovog puta sa Miodragom Petrovićem, da vas gledamo u duodrami. Da li su vam glumački bliže te male, intimne priče u odnosu na velike ansambl predstave ili je to samo trenutni sticaj okolnosti?

– Mislim da je više sticaj okolnosti jer, kako kaže Patrik Kembel koju sada igram, godine mi više ne idu na ruku, i sve je manje reditelja koji me angažuju u velikim predstavama. Poslednje je bilo u predstavi “Ostavite poruku” sa finom, medaljon ulogom. Naravno, volim velike predstave, ali je takvih uloga sve manje, došlo je do smene generacija, mladi idu u prvi plan, a mi smo sada drugi ešalon, što je normalno. Imam sreću da ima kolega koji žele samnom da rade i sa kojima se vrlo dobro slažem na sceni, tako da sam sa Bogdanovim i Petrovićem u poslednje vreme uradila te tri duodrame na kamernoj sceni. Takve uloge zahtevaju drugačiju vrstu glumačkog prilagođavanja nego kada igrate na velikoj sceni za gledalište koje je desetak metara udaljeno od vas. U toj potpuno intimnoj atmosferi i kamernom prostoru možete i šapatom, mimikom i prelivima u glasu da dočarate podtekst koji je za dešavanje bitan.U pitanju su uglavnom muško – ženske priče u različitim vremenima i oko različitih tema.

* Drama “Dragi moj lažljivče” je bila vrlo popularna i često je igrana na brojnim svetskim scenama, a u beogradskom Ateljeu 212 je trajala više od trideset godina. Kako ste vi doživeli taj lik slavne glumice Patrik Kembel i koliko ste se bavili njenom stvarnom ličnošću pripremajući ulogu ?

– Tekst koji je tako dugo igran u Ateljeu 212, izašao ispod pera Dragoslava Andrića, bio je potpuno prilagođen glumcima Radmili Andrić i Mihajlu Viktoroviću. Reditelj naše predstave Tibor Vajda je sada napravio novi prevod koji mislim da više osvetljava upravo likove Yorya Bernarda Šoa i Pat Kembel. Kada gledate njene fotografije, ili njene istupe u javnosti na kojima je govorila o umetnosti kazivanja poezije ili umetnosti glume, što se može videti i na Jutjubu, mislim da ovaj tekst više ide uz taj lik. Glumačke sudbine takvih zvezda su često slične, obično se posvećuju sceni, više nego svojoj porodici. U njenom slučaju to je možda bio i sticaj okolnosti jer kao samohrana majka morala da drži taj svoj hleb u rukama i da ide za potrebama teatra da bi mogla da prehrani porodicu. Rano je ostala udovica, imala je mnogo ljubavnika, prijatelja, bila je vrlo visprena, talentovana i prosto rođena za scenu. Ali kada čovek padne u nevolju, često se i taj široki krug prijatelja raspršuje, malo je njih ostalo oko nje, tako da je skončala zaboravljena i u bedi, što me je podsetilo i na našu veliku glumicu slične sudbine Žanku Stokić. Uloge koje su nastale po stvarnim likovima podrazmevaju i to traganje za svakim detaljem koji je dostupan, a ukoliko ih nema mora da se domaštava i domišlja kakav bi taj životni film mogao da bude.

* Ove dve duodrame u kojima igrate na neki način su rezultat lične inicijative kao koprodukcijskei vaninstitucionalne predstave. Koliko je za glumca važno da traga i van onog što nudi repertoarska politika matične kuće?

– To je očigledno neophodno i zbog godina i zbog ličnih afiniteta.Uz to malo je uprava, koliko ja pamtim, koje su vodile računa o istinskim potrebama glumaca. Kao da više nude reditelji sa strane u okviru svojih istraživanja, nego što sama uprava predlaže predstave za određene glumce. Nema prave, suštinske komunikacije i taj odabir uloga kao da je postao lutrija, ne zna se šta će vas zakačiti. Zato je potrebno da imam priliku da biram nešto prema sebi, preme svom habitusu, svojim godinama, zrelosti i interesovanju. To je ta prednost, a što se tiče finansijskih benefita, tu je slabo. Ali važno je da se igra.

Nina Popov