SABOLČ TOLNAI, REDITELJ FILMA „VOŽNJA BICIKLOM SA ZOLIJEM TURČINOM“: Volimo li samo sebe u onom drugom?

Uz bavljenje i nekim drugim projektima, producentskim poslovima, obavezama među kojima su i profesorske na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije, Sabolč Tolnai se tako ponovo okrenuo igranom filmu, nakon „Peščanika“, inspirisanog delom Danila Kiša, i „Čudne šume“ koja je takođe poticaje imala u literaturi, u delima Judite Šalgo. Čini se da snažna motivacija, pokrenuta nekim delom, umetnikom, idejom... najviše podstiče Sabolča Tolnaija da se ipak upusti u avanturu zvanu - snimanje filma.

 Dosad ste inspiraciju za svoje filmove nalazili u književnim delima, u bliskosti sa određenom atmosferom u njima, stavovima, stihovima.. Da li je to i sada slučaj?

– Da, najčešće se to dešava kada se sretnem sa delom, koje osećam bliskim ili me inspiriše toliko da poželim da uronim u taj materijal. Taj proces s jedne strane zahteva poniznost prema delu, da zadržim onu suštinu koja je određuje i da ga ne svodim na sebe, na svoje interese. S druge strane se dešava fuzija mojih misli i emocija sa autorom književnog dela koja je, na kraju krajeva, transcendentni momenat. Ko je taj večiti drugi i o čemu govori, kako ga tumačiti i kolika je naša sloboda u tumačenju, ne postoji važnije pitanje u umetnosti koje određuje ko smo mi uopšte. To se desilo i sa romanom “Vožnja biciklom sa Zolijem Turčinom” savremenog vojvođanskog pisca Gabora Viraga, alias Aarona Bluma.

 Kakva je tematika novog filma, i šta se sve krije iza naslova „Vožnja biciklom sa Zolijem Turčinom?“

– Naizgled jednostavna priča, forma koja je nastala po uzoru na ljubavne odnosno erotske kratke priče kakve su nekad bile popularne u nedeljnim časopisima u nastavcima: devojka koja na selu, pored starijeg muža ima i ljubavnika... nastala je na početku kao literarni blog koji je vremenom dobio sve veću čitanost. Rastući broj pisama i komentara, pa i predloga kako bi mogao priču da nastavi, podstakao je autora da joj se ozbiljnije posveti, trudeći se da održi pažnju i radoznalost sve brojnije publike. Glavnoj junakinji je bicikl neka vrsta letelice, medij koji je prebacuje u drugu dimenziju, i ona se u toku svake vožnje susreće sa svojim ljubavnikom Zolijem Turčinom. Opet se pojavljuje tema o kojoj govorim - onaj drugi, da li sam to ja, da li ga posedujem ili sa posedovanjem i prestaje da bude onaj drugi i da li ga uopšte razumem? Pitanje ljubavi, koliko je ona sebična i koliko sebe volimo u onom drugom? Da li mi volimo zapravo samo našu sliku koju smo stvorili o onom drugom i da li uopšte postoji, osim te slike, taj drugi?  Pitanje mašte i slobode... To su bila pitanja koja su me privukla da se posvetim tom romanu.

 Gde je film sniman? Kako ste birali lokacije?

- Mogu da kažem da sam sa svojim saradnicima, a jednim delom i sam, obišao veliki deo Vojvodine, od Severne i Srednje Bačke, preko Srema do Banata, pa i Deliblatske peščare. Dve godine sam tražio, putovao, i na kraju kad mi se učinilo da nisam u stanju da nađem odgovarajuće lokacije, onda sam shvatio da su najbolje lokacije one dve kuće koje sam prvog dana pogledao u okolini Subotice i da su mi celo vreme bile pred nosem.

 Kada se autori, ne samo filmski, odluče da se bave aktuelnim temama, onim koja su u stanju da malo prodrmaju društvo, često to svoje skretanje pažnje na njih objašnjavaju i potrebom za suočavanjem – sa problemima, sa nama samima, drugim ljudima, narodima, određenim društvenim zajednicama. Da li to ima efekta? Da li je uopšte potrebno u umetničkom delu? Da li ga možda obavezuje i opterećuje?

- Meni je ovo prvi film koji naizgled izbegava suočavanje sa aktuelnim temama. Ali, ne mislim da se one mogu zaobići. Makar na nekom nivou svesti, čin slobode je čin slobode, samo možda to nije svima prepoznatljivo. Neki biraju direktniji način izražavanja a neko to radi na drugoj metafizičkoj ravni, kao što sam i ja pokušao ovaj put. Ali, suočavanje jeste obaveza i neminovnost, jer ne postoje priče van društvenog konteksta, odnosno i najmanji gest ima svoju vrednost i značaj u određenom sistemu. Apolitično delo može biti politički čin, ali, naravno, to ga još neće učiniti vrednim delom. A, da li opterećuje? To opterećenje autor stavlja na sebe često zbog kritičara, koji obično kaskajući za umetnošću, pokušavaju da umetnicima nametnu neke vrste narativa koje su negde videli i koje oni proglašavaju jedino važećim.

 Retko snimate filmove. Da li je razlog tome suviše komplikovan put nalaženja novca, odlaganje i odugovlačenje svega, ili sledite svoje unutrašnje parametre koji vam ukazuju kada je vreme za to? Možda su i druge obaveze prevagnule i oduzele vreme?

- Ne bih se složio da retko snimam. Jeste da sam snimio samo nekoliko filmova, ali mislim da sam srećnik što sam imao prilike da uopšte snimam filmove u svom životu, u ovom društvu u kojem živimo, pod ovim okolnostima, pa još kao pripadnik manjine. Mislim da treba biti Supermen da bi se probio do filma, ili partijski ulizica. Ovo drugo nisam, pa ne mogu biti nezadovoljan.  

 Ovaj Vaš još nezavršeni film je bio među kandidatima za finansijsku podršku novopokrenutog „Novi Sad film festivala“. Koliko ta podrška od milion dinara pomaže u realizaciji filma?

- Naizgled ne mnogo, ali je obaveza svakog autora da se bori za svoj film i da se potrudi da ljudi koji rade na tom filmu budu i plaćeni do poslednjeg dinara. To je i razlog što smo se prijavili na ovaj poziv. A kao što znamo, filmska proizvodnja je nerealno poskupela u zadnjih godinu, dve, tako da su autori nekomercijalnih projekata u velikoj nevolji ako žele da snimaju u profesionalnim uslovima.

N. Pejčić