RAZBILA SU ME PISMA ZLOSTAVLJANIH ŽENA! Glumica Aleksandra Janković otkriva kako je dala deo sebe u drugoj sezoni serije „Azbuka našeg života”

Da je ova serija napravila svojevrsnu revoluciju progovarajući o temi koja dosad gotovo da i nije otvarala kutije u kojima su skrivene brojne teške priče, najbolje pokazuje reakcija, a ona je, kako saznajemo od Aleksandre Janković veoma jaka. U iskrenom, ali veoma emotivnom razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Aleksandra nam je dala deo sebe i ispričala kako je živela sa Vesnom i njenom mukom tokom snimanja, ali i koliko ju je to stanje „koštalo”.

Epizode u drugoj sezoni napisane su uz parolu: „Snaga je ženskog roda”. Šta biste rekli da jednu ženu sve osnaži tokom njenog života i u jednoj takvoj situaciji u kojoj se našla Vesna Popović?

– Pitanje je možda više za neke psihologe, psihijatre i sociologe, a ja ću odgovoriti isključivo iz sebe, svog iskustva i rada na ovoj ulozi. Jedna serija, u moru onih koji se na kablovskom operateru prikazuju, doživela je veliki prasak. Njena tema, uz našu izvedbu, kao da je udarila šakom u osinjak. Tema je sama po sebi uzburkala temelje, jer je velika i goruća, nažalost. Ja lično takva iskustva kao Vesna nisam imala, možda i jesam, ali u nekoj naznaci, ali sam imala osećaj, intuiciju u životu da iz toga na vreme izađem. Ovo jeste serija koja je u slavu žena, kao i prva sezona. Serija je životna, zato je tako i voljena i prepoznata među gledaocima. Međutim, sa drugom sezonom ona je dobila širu i dublju publiku. Šta snaži ženu? Mogu vam govoriti o tome šta je mene snažilo, a nije mi baš lak život bio, svašta se u ove 52 godine dalo preživeti. Mene je snažila neka iracionalna, nematerijalna i apsolutna vera u život i to baš u trenucima kada mi je bilo najgore. Neka suluda energija unutar mene je bila jača od svih misli, patnji i osećaja koje sam u datom trenutku imala. Pogotovo kada sam bila između 20. i 30. godine. Imala sam apsolutnu veru u život, šta god to značilo. Sve može da prođe, ali život kao takav teče dalje i vera da nešto može iz blata da izraste. Čovek se snaži samo time da ima veru da može izaći iz problema. Doduše, neki ljudi, prosto, nemaju snagu unutar sebe, a imaju je u porodici, neposrednom okruženju, prijateljima. Jedna od tema serije je psihološko zlostavljanje, odnosno, ono koje fizički ne ostavlja modrice. U seriji jeste naglašena ženska patnja i iskustvo, ali moram da kažem da toga ima mnogo i među muškarcima. Ovo govorim iz ličnog svedočanstva. Te dve stvari ne smemo odvajati jer nasilje nema pol. Nasilje rađa nasilje. S obzirom na to da imam dovoljno godina da svedočim promenama u društvu, čini mi se da smo stigli do toga da samo društvo stvara sve veći broj i žrtava i nasilnika. Serija je prikazala slike nečeg u društvu što nije kako valja. Svi smo zaslužni za takvo društvo. Evo, konkretno i vi i ja, svesno ili nesvesno.

Udarili ste, kažete, u osinje gnezdo ovom temom. Jeste li uspeli nekoga da pokrenete na promenu da izađe iz jednog nezdravog odnosa, da se o nasilju ne ćuti?

– To su stotine, do hiljadu, a možda i više pisama žena koje su doživele nasilje. Za vreme prikazivanja serije nisam bila u Srbiji, radila sam van zemlje i morala sam da se isključim dok nisam završila posao. I, kada sam završila posao, uveče sam uključila Instagram.

Počela sam da čitam i celu noć nisam spavala. Toliko sam se isplakala. Bilo je tu pisama zahvalnosti, podrške, ali i potpunog unezverenja ljudi. Gledaoci obožavaju ovu seriju, ja sam tu energiju osetila, a osetila sam i nešto posebno kroz ta pisma. Ta pisma žrtava meni glumački mogu biti kompliment i veliko priznanje, ali, sa druge strane, to me je razbilo. Pisale su mi i da vide sebe u svakoj mojoj scenu, mimici, pogledu i u svemu neizgovorenom, a onda i šta su sve doživljavale. To su osobe koje su kroz takvo iskustvo prošle i izmakle se iz toga, ali trauma je i dalje živa. Pošto sam vrlo introspektivna osoba, intuitivna, tu noć sam dobila osećaj da će ovo pomaknuti vektor na kursoru. U osnovi minimalno, a u perspektivi široko. Bila sam na na jednoj večeri kod ljudi koji se bave humanitarnim radom i jedna žena, koja sve to vodi mi je rekla da su im se u nedelju dana od završetka prikazivanja serije na Superstar TV, počele javljati nove žrtve. To se, kaže, nije dogodilo svih ovih godina koliko su se dešavali femicidi. Videćete tek kada se završi na nacionalnoj frekvenciji. Ovo već sada ima ođeka. Ovo će hrabriti žene. Srećna sam da je pre svega Jelena Bajić Jočić, kao kreatorka i rediteljka serije, izabrala ovu temu. Bez nje, kako ja, tako ni ostali glumci, ne bismo tako dobru seriju napravili. Ona nas je tako precizno i dobro vodila i zajedno sa svakim pojedinačnim glumcem brusila svaki lik.   

Vesna u poslednjoj epizodi kaže: „Kada kažem život, pomislim na č, kao čudo”. Na koje slovo azbuke vi lično pomislite kada kažete život?

– Meni je stvarno život čudo, ali nisam o tome razmišljala, dobro je pitanje, zatekli ste me. Moje biće hoće rešenje, pa neka bude da pomislim na r, kao rešenje. R kao rešenje svake muke, problema. To je to svetlo. Zato i volim ovu seriju jer je kraj njene priče porodica i to ona nesavršena. Oni će se posvađati i naljutiti jedno na drugo, ali struktura je važna. Hoću rešenje, hoću zdravlje, svetlost u svačijoj duši samim tim i u duši nasilnika.

Kako ste uspeli u sebi da pronađete emociju i stanje osobe koja je maltretirana i tako je verno dočarate gledaocima?

– Nisam se bavila istraživanjima, to bi me odvuklo od toga da ulogu uradim ovako kako sam je uradila, a radila sam najbolje što sam mogla. Ja sam ušla u ta pitanja unutar sebe, iz mene je to organski izašlo, zato su to ljudi i prepoznali. Ja tu ništa nisam pravila, ja sam to živela. Znala sam da ne smem imati odmaka od ovoga nego da treba da uronim i mentalno i emotivno potpuno. Ljudi bi osetili da sam uradila suprotno. Bila bi to i dalje kvalitetna serija, ali moj lik ne bi imao takav ođek, kao što ima sada. Time bih sebe zaštitila, verujte mi, jer nije bilo lako prolaziti kroz to i misliti i živeti tu emociju pet meseci. Ja sam u to ušla na takav način da ne bih povredila i uvredila temu niti bilo koju žrtvu koja je kroz to prošla. Moj krajnji cilj i motiv da u taj masakr sa samom sobom uđem bilo je da podstaknemo kako žrtve, tako i nasilnike na promenu. Ja se samo nadam da sam minimalno, ali značajno pomakla, eto, tu česticu za neki mali kvantni skok. 

Kako se i da li se iz takvog utiska i stanja posle snimanja izlazi?

– Kroz tih pet meseci imala sam veoma teške trenutke tokom snimanja, na sreću svesna. Ti si toliko razderan tim emocijama da bilo šta što se događa na setu počinješ da shvataš lično. Ja sam tada sve to živela, ne kao glumica, nego kao žrtva. To se jako kosi sa mojim karakterom. Neke stvari su mi bile teške za izgovaranje. Moje reakcije bi bile dijametralno suprotne od Vesninih, ali sam morala potpuno da uđem u nju da bih do toga došla. Vesna i pri prvom susretu registruje Veljkove čudne reakcije, ali ima druge životne okolnosti - započela je novi život, razvela se, ima podršku prijatelja i pomišlja da se opusti, jer ne može ništa loše da se desi. Ne pada ti na pamet da ti se može desiti neko nasilje, jer nisi pored te „šume” ni prošao i to je zamka. Ja sam se lično uplašila tokom snimanja da može i meni to da se dogodi. Na snimanju sam sebe ubacila u ulogu žrtve. Čovek tu može lako da poludi. Koliko god sam se radovala svakom snimajućem danu i svakoj toj sceni imala sam problem da neke stvari izgovorim. Borila sam se sa sobom strašno. Lomila sebe u toj Vesni. Neke stvari sam uspela, neke nisam, ali to je glumački zadatak i idemo dalje. U jednom trenutku sam pomislila da jedva čekam da se snimanje završi, da ja to više ne mogu. Mene su creva i želudac boleli. To je nesvesna stvar, koja polako ulazi u svest. Kako se bližio kraj mene je tako hvatala nesanica, nisam mogla redovno da funkcionišem. Vratila sam dva posla koja su me čekala vrlo brzo posle ovog snimanja. Trebalo mi je da se od ovoga čistim i odmaknem. Radila sam „Lepa Brena Project”, predstavu koja je specifična i ona mi je, uz tu ekipu pomogla bar u onoj primarnoj svesti da izbacim ovo iz glave. Izlazak iz tog stanja trajao je, verujte mi, mesecima. I onda sam na kraju otišla bukvalno na pusto ostrvo, tri nedelje i bila sama sa sobom, sa prirodom i tišinom, čitala sam i meditirala. To mi je pomoglo da se saberem, a ako me danas pitate da li sam se potpuno odmakla - nisam, čim sam pre nedelju dana proplakala celu noć.

Vladimir Bijelić