Radovanović: I dalje živimo agoniju kraja komunizma

Radovanović u intervjuu za Tanjug ističe da mu je Dušan Makavejev postao omiljeni reditelj još u mladosti kada je "u onom socijalističkom sivilu" pogledao njegov film "Nevinost bez zaštite" i prvi put poželeo da se bavi filmom. 



Fascinirao ga je "odnos prema umetnosti kao prema iluziji, život kao umetnička veština koja ima sve: od cirkusa do ozbiljne analize socijalnog sistema".



"On je u svojoj 70. godini došao kod mene u montažu, dok sam radio film ''Kasting''. Neko mu je rekao da sam talentovan i sam je poželeo da vidi to što radim. Od tada je dolazio na premijeru svakog mog filma. Znam da je voleo i ''Pileće izbore'', ''Hitnu pomoć'', kubanski film ''Uz Fidela do kraja'' je obožavao. Dao mi je i lep savet oko ''Enklave''. Kada sam mu rekao 2010. za moj motiv da napišem scenario za film koji bi govorio o mržnji koja razdvaja narode, kazao mi je: ''Nemoj o mržnji, daj o ljubavi''", prisetio se Radovanović.



Radovanović je odlučio da snima film "Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali" kada je došao u posed audio traka s tajno snimljenom diskusijom o filmu "W. R. Misterije organizma" na specijalnoj projekciji u organizaciji Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine, a nakon uspeha u Kanu.



"Shvatio sam da je to neverovatan dokumentarni material koji je, s jedne strane, poslužio kao uvod u zabranu tog filma, a, s druge, ima istorijsku vrednost, jer na suštinski način reflektuje duh titoizma. S obzirom da današnje generacije filmskih umetnika koje nisu živele u tom periodu i prave svoje viđenje te epohe, nesvesno ili svesno stvaraju lažnu sliku o tom periodu! Govore o titoizmu kao o nekom gotovo idiličnom društvu, valjda oduševljeni idejom da su se na Brionima pojavljivali Sofija Loren i Liz Tejlor, a da je ''prosečan Jugosloven'' mogao da pazari farmerke u Trstu! Prosto, u ovom filmu imao sam potrebu da ukažem na suštinu, a to je da je titoisticka Jugolsavija imala sve prerogative totalitarnog sistema, a prvi je da nije bilo slobode govora", objasnio je Radovanović.



Dodaje da ga je film "W. R. Misterije organizma" Dušana Makavejeva suštinski zanimao kao lakmus papir koji je prikazivao dokle titoističko društvo toleriše umetničke slobode. 



"Kao prvo mogli su da rade samo oni koji su bili deo sistema, koji su bili članovi partije ili bliski sistemu po bilo kojoj osnovi, jer je taj sistem tolerisao samo ono što je deo njega. Kad se umetnik otisne i počne da preispituje njegove vrednosti, onda on postaje opasan, postaje neprijatelj sistema i sistem nepogrešivo pokazuje svoje suštinsko totalitarno lice", rekao je Radovanović. 



Diskusija u bioskopu "Arena" 5. juna 1971. na specijalnoj projekciji Makavejevog filma je, prema rečima Radovanovića, fenomenalno objasnila mehanizam sistema takozvanog "novog čoveka-samoupravljača".



"Vi u tom napadu na Makavejava, imate nešto što je nepomirljivo - pokušaj uspostavljanja demokratije bez suštinske slobode ili pokušaj uspostavljanja slobode bez istinske demokratije. To je trauma titoizma", ocenio je Radovanović.



Makavejev je ohrabrio Radovanovića pre dve godine da počne sa snimanjem filma, i želeo je da u njemu učestvuje u kasnijoj fazi. Međutim, iz objekivnih razloga do toga nije doslo, te u filmu nema intervjua sa slavnim rediteljem koji je nedavno preminuo.



Radovanović je kamerom zabeležio poslednje pojavljivanje Makavejeva u javnosti decembra 2016, što je bio i datum početka snimanja ovog dokumentarno-igranog filma, ili kako autor voli da kaže, "hibridnog filma", a nastavljeno je 14. marta prošle godine snimanjem Milene Dravić u Kulturnom centru Beograda, što je ujedno njeno poslednje pojavljivanje u filmu.



U Radovanovićevom filmu se poslednji put pojavljuje i Andrej Popović, autor čuvene fotografije Bogdana Tirnanića iz filma "Rani radovi" Želimira Žilnika. 



"Film je nenadano dobio jaku emotivnu vrednost, jer se u njemu poslednji put pojavljuju neki ljudi koji su preminuli pre njegove premijere", rekao je Radovanović, dodavši da će publika prvi put videti materijal sa snimanja filma "Mister Montenegro", zatim snimak iz Berlina iz 1991. godine sa snimanja "Gorila se kupa u podne", kao i neke retko objavljivane fotografije.



Posebno emotivno iskustvo za Radovanovića bilo je snimanje Milene Dravić.



"Pojavila se kao najveća holivudska diva na stepeništu u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Sišla je bez ponuđene pomoći, sela je, došminkala se i rekla: ''Deco, slikajte me lepo''. U toj rečenici je sublimiran odnos jedne velike glumice prema svojoj profesiji, prema publici, prema trajanju. Ta sekvenca sa njom je i omaž njenom delu. Ona je verovatno najinspirativniju i najšarmantniju ulogu ostvarila u "W. R", pa je i moj film u neku ruku postao omaž njoj kao glumici i glumačkoj profesiji uopšte", istakao je Radovanović.



Pored Milene Dravić, Andreja Popovića, u filmu su ucestvovali i Petar Volk, Ilija Bašić, Slobodan Miletić, Branislav Dimitrijević, a Makavejevljevu odbranu, koja tonski nije sačuvana do kraja, odigrao je Svetozar Cvetković.



Radovanović ističe da film "Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali" može postati ozbiljan istorijski izvor za kasnije generacije.



"To je želja da se rekonstruiše jedno vreme, da se vidi da Slobodan Milošević nije pao sa neba, nego je direktan naslednik jednog totalitarnog sistema, aparatčik, kao i svi njegovi kompanjerosi u susednim republikama, i da mi i dalje živimo agoniju kraja komunizma", rekao je Radovanović. 



On naglašava da je sam Dusan Makavejev dao 2001. godine sjajnu definiciju titoizma: "Moja nekadašnja zemlja tvrdila je za sebe da je društveni eksperiment, a više je ličila na kombinaciju zatvora i cirkusa". 



"Ako neko smatra da je sloboda što je srpski seljak mogao da emigrira u Nemačku i postane gastarbajter, da je statusni uspeh što se socijalisitička srednja klasa preko paket aranžmana ''Jugotursa'' mogla baškariti po letovalištima Španije, da je znak standarda što su se naši građevinski radnici mogli po bagatelnim cenama opijati votkom po istočnoj Evropi zavodeći siromašne devojke i da je privilegija što smo u domaćem propagandnom filmu na velikom platnu mogli da gledamo (Ričarda) Bartona i (Jula) Brinera - i da se to sve smatra demokratijom, onda mi stvarno imamo problem s poimanjem i slobode i demokratije", primetio je Radovanović.



Na pitanje o hrabrosti danas u umetnosti, Radovanović konstatuje da živimo u svetu siromaštva i da teško možemo govoriti o kritičkom javnom mnjenju kada imamo traumu da li možemo da platimo kafu u restoranu.



"Mi živimo siromaštvo kontaminirani ekranima sa kojih izbijaju bljuvotine rijaliti šoua i sveprisutne politike. Većina nas želi da pobegne od ove duboko pervetirane i korumpirane realnosti. Međutim, umetnici, naročito filmadžije, po prirodi svog posla uvek su konzumirali sistem i postajali voljno ili nevoljno deo njegove koruptivne mase", primetio je Radovanović. 



"Recite mi ijednog ozbiljnog srpskog glumca ili producenta koji se nije popeo na predizbornu binu neke političke stranke ili nije radio promotivu političku kampanju u Srbiji, ili nije bio vezan za neki ''proizvod'' nekog javnog preduzeća ili neke državne institucije. Pa bili su i ministri kulture! Pesnici nisu, jer je njihova reč užasno ''jeftina'', slikari su takođe ''jeftini''! Oni ne moraju da traže partnerstvo s državom, ali mi koji se bavimo filmom, dakle umetnošću koja zavisi od skupe tehnološke infrastrukture i koja je kolektivni čin, tražimo savez s državom koja se isključivo percipira kroz političku opciju i tu se otvara prostor za nevolje", rekao je Radovanović, koji već priprema novi film o NATO bombardovanju Srbije 1999. i fenomenu straha.