Nenad Dukić u susret Palićkom festivalu: U raljama evropskog filma

U Evropi postoji niz festivala iste ili slične koncepcije, ali samo nekoliko njih prepoznato je od strane relevantnih evropskih kinematografskih institucija, kao izrazito kvalitetni. I prema kvalitetu programskih celina i po raznovrsnosti i osmišljenosti pratećih sadržaja, od seminara, panela, do majstorskih radionica. Palić je jedan od tih i kao takav pozvan je da se pridruži MIOVB Network-u, Mreži od pet reprezentativnih festivala evropskog filma, navodi Dukić.

Šta je sve potrebno da bi festival nastavio da raste?

Palić je već svojim dosadašnjim radom osigurao dobru poziciju, odnosno ima dobar rejting među festivalima te vrste, i sada je na nama da polako, bez nepotrebnih nerealnih ambicija, iz godine u godinu, unapređujemo program i da radimo na još osmišljenijim festivalskim sardžajima. Jedino ograničenje koje, u tom smislu, imamo jeste infrastruktura festivalskih objekata na Palićkom jezeru. Rekonstrukcijom bioskopa „Abazija” dobili smo puno, no neophodan je još jedan zatvoren kino prostor na Velikoj terasi, ali i renoviranje postojećih i eventualna izgradnja još jednog hotela. Dakle, za još jedan veći iskorak i bitan kvalitet više, neophodan je celovit festivalski kompleks. Taj kompleks bi tokom godine mogao da se koristi i u druge svrhe – simpozijumi, konferencije različite vrste – tako da bi eventualni investitor, državni ili privatni, imao finansijski interes da uloži novac u tako obogaćenu ponudu kompleksa Palićkog jezera.

Radoslav Zelenović je nedavno izjavio da je "Palić kao vrsta ogledala u kojem se ogleda filmska Evropa sa svih velikih festivala". Da li činjenica da dobar deo filmova već ima zavidnu festivalsku reputaciju - mnogi su ovenčani i nagradama - otežava ili olakšava put da se nađu u selekciji Palića?

Svaki festival je vrsta ogledala koje osvetljava jedan segment aktuelne filmske produkcije. Nema sveobuhvatnog ogledala. Izbor filmova, po prirodi stvari, vrši se, u najvećoj meri, uvidom u programe vodećih festivala, dakle, Kana, Venecije, Berlina… U Evropi se godišnje proizvede preko hiljadu igranih filmova. Vodeći festivali prave rigoroznu selekciju i prirodno je da se na tim programima nalazi ono najbolje što je u Evropi snimljeno. Ti festivali prikažu, svi skupa, oko 250 filmova  i onda manji, specijalizovani festivali prave svoj izbor, shodno svojoj koncepciji i kriterijumu selektora, odnosno umetničkog direktora.

Da li ćemo dobiti neke od najboljih filmova koji su, moguće, dobili i nagrade, to zavisi od puno faktora. Moguće je da je film već kupio domaći distributer, pa je pitanje njegove programske politike kom će regionalnom festivalu prvo da da film i za koliko novca. Ako nije kupio, onda internacionalna sales kompanija diktira uslove. I tako dalje… Sve u svemu, jedno je program koji ja sastavim i koji je samo program na papiru. Jer to je samo program želja. Naravno, ako umetnički direktor zna lično ditributere ili sales agente, to onda olakšava posao. Ovogodišnji glavni program je, recimo, na nivou 90 posto onoga što sam želeo, i to je sjajna činjenica.

Koliko je teško očuvati takvo opredeljenje kada često i festivali sa mnogo dužom tradicijom znaju da pokleknu pred komercijalom?

Što se komercijalizacije tiče, festival nema potrebu da snižava kvalitet programa zarad učešća filmova prevashodno zabavnog karaktera. Festival ima sjajnu publiku, onu koja voli i traži kvalitetan film, a one komercijalne, dakle zabavne, ionako može da nađe svakodnevno na repertoaru bioskopa.

Za dobar deo najvećih evropskih filmskih festivala zna se reći da više vole da naknadno verifikuju trendove umesto da ih anticipiraju. Gde je u tim koordinatama Palić?

Veliki festivali su u znatno povlašćenijem položaju jer producenti i reditelji filmova prvo njima nude svoje nove filmove. Oni su, dakle, u situaciji da prvi prepoznaju neki novi, originalan autorski napor, da takav film promovišu kao njihovo “otkriće” ili da, opet, neke filmove svrstavaju u trendove. To je već posao kritičara, ali festivali to, programiranjem, sugerišu.

Palić, realno, može da prepozna neku novu a vrednu kinematografsku pojavu u okviru domaćeg filma ili filma iz eks-JU regiona. Sve dok palićki festival ne bude bio u situaciji da pozove i primi veći broj inostranih novinara, kritičara, producenata, a to zavisi, kao što rekoh, od pomenute infrastrukture i buyeta festivala, njegova misija, u kontekstu “otkrivanja” ili ukazivanja na nove trendove, odnosiće se prevashodno na kvalitetno obaveštavanje domaće publike i kritike.

Ako zavirimo u selekciju, tu su Louč, braća Darden, a za Almodovarovo ostvarenje „Bol i slava” deo kritike je još u Kanu dao sud da je najbolji njegov filmu poslednjih deset godina.  Pretpostavljam, međutim, da bi još neki naslovi mogli da osvoje palićku publiku, poput, recimo, „Jadnika” francuskog reditelja Ladža Lija, koji je takođe bio u konkurenciji za Zlatnu palmu a osvojio je nagradu žirija?

Filmovi Louča, Dardenovih i Almodovara jesu vrhovi evrspske produkcije u ovoj godini i sjajno je što će palićka publika i novinari moći da ih vide kao regionalne premijere. Po mom sudu, novi film Kena Louča “Izvinite, zaboravili smo vas” za nijansu je bolji, jači od druga dva, iako nije doibio nagradu u Kanu a Almodovar i Dardenovi su dobili. Loučov film na impresivan “cinema-verite” način, govori o britanskoj “radničkoj klasi” koja je, što bi rekao Rajko Grlić, u raljama surovog liberalnog kapitalizma. Mnogi naši gledaoci će se prepoznati u tom filmu. Na sličan način, i debitantski film tamnoputog Francuza Laya Lija zaslužio je, po sudu mnogih, više od nagrade žirija, šeste nagrade u nomenklaturi kanskih nagrada. Žiri je, naravno, kao uvek, imao svoje krtiterijume i razloge. Ali, važnije od toga jeste to da je u pitanju izrazito dobro rediteljski građen film i to o jednoj od osetljivih tema u francuskom društvu poslednjih godina – međutničkim i meduverskim sukobima militantnih grupa mladih ljudi, u ovom slučaju u jednom predgrađu Pariza.

Ukazao bih još i na film mladog letonskog reditelja Jurisa Kurseitisa “Oleg”. U maniru film noara, film tematizuje problem mladih ljudi koji ne mogu da ostvare egzistenciju u svojoj zemlji, odlaze u inostranstvo, u ovom slučaju u Belgiju, gde postaju predmet manipulacije.

Filmovi glavnog programa pokazaće da evropski autori ne zatvaraju oči pred problemima i fenomenima aktuelnog života, posebno mladih ljudi. Dakle, u velikoj većini filmova na delu je svojevrstan angažman u filmskoj formi. Čak i kada je ljubavni film u pitanju (kao francuski film “Ona kojoj verujete”) pokretač radnje je ostvarivanje emotivne veze preko fejsbuka, dakle, u formi ljubavne drame, govori se, zapravo, o aktuelnom fenomenu globalne komunikacije, fenomenu koji polako ulazi i u sferu ljudskih emocija.

Kan je ove godine odgovorio na neka pređašnja spočitavanja na temu "neravnopravnosti polova" time što je u konkurenciju uvrstio četiri filma koje potpisuju redateljke. Ipak, ima li smisla praviti selekciju po takvom ključu?

Čitava ta ujdurma oko "neravnopravnosti polova" u filmskim poslovima inicirana je optužbama koje su, sećete se,  bile upućene jednom američkom producentu koji je seksualno zloupotrbljavao mlade glumice.  U Americi je od toga napravljen slon a u Evropi su rekli, otprilike, pa to svi znamo da se tu i tamo događa i šta je u tome toliko strašno. Onda je to dovelo do toga da su neki renomirani reditelji tražili da filmovi koje režiraju žene budu u većoj meri zastupljeni u programima vodećih festivala. Počeli su, po inerciji, svi da se utrukuju ko će da izda više peticija za ravnopravnost, izdata je na festivalu u Sarajevu evropska Deklaracija o polnoj jednakosti u kinematografiji. Veliki festivali, prilikom objavljivanja programa, prvo su isticali koliko u glavnom programu ima filmova žena-reditelja. Po mom mišljenju, polnu ravnopravnost možemo i treba da uspostavljamo u svim segmentima života ali u kreativnim sferama, u umetnosti, takvi veštački konsenzusi ne važe. Film je dobar ili ne, nezavisno od toga da li ga je režirao muškarac, žena, belac ili crnac, hrišćanin ili musliman.

Postoji li danas u evropskom filmu uopšte autorska linija koja bi se mogla nazvati „ženskim rukopisom"?

Ne, ne postoji nešto što možemo nazvati  „ženskim rukopisom” u evropskom filmu i dobro je da ne postoji. Postoje samo neki vrlo dobri filmovi koje su režirale žene. Dvadeseti vek je inaugurisao umetničko delo kao pojedinačnu, autohtonu normu koja podleže analizi samo unutar sopstvene strukture. To se odnosi i na film.

Na Paliću će premijerno biti prikazan „Ajvar” debitantsko igrano ostvarenje Ane Marije Rosi, koja se do sada potvrdila kao vrsna autorka dokumentaraca. Ranijih se godina festival i nije naročito gurao da pošto-poto bude mesto neke "domaće a svetske" premijere. Šta se to promenilo u slučaju „Ajvara”?

Dobro je da festival ima na programu domaći film. Ali, ne po svaku cenu. Potrebno je da taj film poseduje sinematičke vrednosti koje mogu da izdrže konkurenciju ostalih filmova u programu. Jer, filmove procenjuje međunarodni žiri i bilo bi neozbiljno uvrstiti u konkurenciju neki minoran film samo zato što je domaći, film koji nije blizu nivoa ostalih filmova u programu. Postoji i jedan formalni ograničavajući faktor: ne možemo prikazati film ako je već prikazan u domaćim bioskopima. Recimo, film “Šavovi”, možda najbolji film ovogodišnje srpske produkcije, koji je prikazan na Berlinalu, nismo mogli da prikažemo jer je već bio u bioskopima. “Ajvar” je film koji može da izdrži jaku međunarodnu konkurenciju i imaće svetsku premijeru na Paliću. 

Ostvarenja iz eks-JU regiona, a snimi ih se u proseku dvadesetak u toku godine, već dugo su daleko od najprestižnijih filmskih nagrada, pa čak i od zvaničnih selekcija najvećih festivala. S obzirom na to da imate uvid u najveći deo evropske filmske produkcije, gde je danas  nekadašnji "naš" film na mapi sedme umetnosti Starog kontinenta?

Filmovi sa eks-JU prostora uspevaju tek incidentno, s vremena na vreme, da budu prepoznati u međunarodnom filmskom, najčešće festivalskom prostoru. Poslednjih godina, ipak, ima nekoliko primera: hrvatsko-srpska koprodukcija “Zvizdan” Dalibora Matanića u Kanu je, u programu Izvestan pogled, dobila nagradu žirija; srpski film “Rekvijem za gospođu J.” reditelja Bojana Vuletića prikazan je u Panorami special Berlinala. Ove godine, makedonski, vrlo dobar film “Bog postoji, ime mu je Petrunija” Teone Mitevske prikazan je u glavnom programu Berlina. Taj film je i u konkurenciji ovogodišnjeg Palića.

M. Stajić