NE SEĆAM SE KADA SMO PRE OVOG IMALI OVAKO VELIKI FILM! Glumac RADOVAN VUJOVIĆ nikad iskreniji O SRPSKOJ KINEMATOGRAFIJI

Poznati glumac dočarao je, u tom ostvarenju Radoša Bajića, lik Zvonimira Vučkovića, jednog od najpoverljivijih oficira Draže Mihailovića. Dok u seriji „Deca zla”, koja je od ove sedmice dostupna svim korisnicima HBO Maks platforme, igra Nikolu Bobića, advokata koji pokušava da pronađe odgovore na mnoga pitanja koja su proistekla iz dramatičnog ubistva u Beogradu i suočava se sa svetom prepunim zločina iz strasti, osvete, opomena i simbolike, u „Herojima Halijarda” otelotvorio je nešto drugačijeg junaka - časnog oficira koji se trudi da na najbolji mogući način obavi zadatak koji mu je poveren u veoma teškim okolnostima. Dok budemo otkrivali slojeve i snagu priče „Deca zla”, Radovan otkriva da „Heroji Halijarda” šalju poruku pomirenja.

– Nesumnjiva poruka tog filma je da je vreme da se nešto u našim glavama, dušama i srcima promeni. Da zaboravimo na podele i razmirice oko kojih možemo vrlo lako da se zavadimo i poubijamo. Da gledamo kako da se sačuvamo i da se desi neko pomirenje koje bi nas bilo prvi put u istoriji spojilo. Do sada smo se klali, ubijali i kad god smo imali priliku delili se po svakoj mogućoj osnovi - politički, sportski, ko je za vakcinu, ko nije za vakcinu, ko je za ovo, ko je za ono... Mislim da je vreme da se malo smirimo i da gledamo da li možemo da se složimo – priča na početku razgovora za „Dnevnikov” TV magazin glumac Radovan Vujović.  

Može li publika lakše da razume tu poruku upravo zbog toga što je film ispričan kroz prizmu pojedinca, porodice, u krajnjem slučaju, koja je ovde možda i glavni junak?

– Tako je. Uvek stradaju ljudi. Ne strada ideologija. Pate ljudi, porodice koje su rasturene, pate oni koji su nekoga izgubili zbog ideologije. To je realnost. Patnja je realnost. Svako od nas nepogrešivo zna kada pati, kada je tužan. Duboko to oseća. Šta god u životu čovek radio, vrlo dobro zna kako je to kada izgubi nekoga, kada mu se desi neka tragedija. Svaki čovek zna dobro da razume drugog. Mislim da smo tu empatiju, saosećanje, valjda da bismo izdržali sve strahote i stradanja, malo ugušili u sebi. Trebalo bi da se to ponovo nekako oživi u nama. Mislim da bi nam bilo lakše.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Radovan Vujović (@radovan_vujovic)

U seriji „Vreme zla” detaljnim prikazom jedne ličnosti uspeli ste da uronite upravo u ta pitanja raznih ideologija i razjedinjenosti. Jesu li vas ova ponovna putovanja u vreme tih ideologija naučila o tadašnjem ili možda sadašnjem vremenu? Da li nas je nečemu istorija naučila?

– Mene je naučila da se stvari stalno ponavljaju. To je fascinantno. Čak sam to uočio i kada smo snimali „Korene”, koji govore o jednoj prethodnoj generaciji Katića. I tad je bilo isto. Sin i otac se posvađaju zbog politike i ne govore do kraja života. U komunizmu isto - sin, otac, unuk, deda... svi ti porodični odnosi postanu nebitni u odnosu na neku ideologiju. Ona uvek podeli ljude, uvek je isto. I sad je tako. I sad se merimo na ove ili one. Sve je samo podela i samo razlike. Meni je to neverovatno jer to je toliko glupo, na kraju krajeva.

„Vreme smrti” veći projekat od prethodnih

Nakon „Korena” i „Vremena zla” nastavljate priču o Katićima u trećem delu „Vreme smrti” koje je trenutno u montaži. Kakvi su vam sada utisci o toj seriji nakon dugog snimanja?

– Duplo je veći projekat, snimanje je trajalo godinu dana. Nadam se da smo uspeli da ga iznesemo dobro. Naravno, uslovi su bili teški, sredstava nije bilo dovoljno, ekipa je davala 150 odsto snage, energije i truda da se to uopšte desi i ostvari na nivou na kojem su bili prethodni projekti - „Koreni” i „Vreme zla”, a nadam se da smo uspeli da dobacimo do njih!   

I ljubitelji kulture donekle su konstantno podeljeni na korisnike dva najdominantnija kablovska operatera, pa ukoliko su pretplaćeni na jedan ne mogu da gledaju serije i filmove koje onaj drugi producira i obrnuto. Koliko tu publika trpi?

– To je već kompleksno pitanje. To je neko polje biznisa. Svako danas pokušava da ispriča nešto, da nam proda neku svoju priču, mediji za to danas služe, da li to neko hoće da nam proda kiflu, posteljinu, ideju ili politiku to je već pitanje, ali svako gura neki svoj sadržaj i ljudi moraju da nauče da ga tumače. Mislim da neke starije generacije nisu dovoljno pismene za današnje medije. I dalje veruju svemu što se piše ili kaže, nemaju kritičku distancu prema tome da sami istraže ili bar sa rezervom primaju te informacije.

Da se vratimo na „Heroje Halijarda”. Film je i pre nego što je stigao u bioskope, u nekim delovima regiona dočekan na nož. Da li sad i ta antireklama može da donese dobru stvar i da to okrenete sebi u korist?

– Mislim da to ne treba da bude motivacija da ljudi dođu u bioskope, nema potrebe ni za kakvom negativnom motivacijom. Ovaj film svojim kvalitetom i pričom i time što on jeste i kakvu poruku nosi treba sam po sebi da bude dovoljan razlog publici da odu i da pogledaju film. Ovo jeste nešto drugačije. „Halijard” nije deo tih kontroverzi koje su se desile pre početka distribucije filma. Taj film niko nije ni video, osudili su ga unapred i nema potrebe uopšte da se komentariše. Ljudi treba da ga pogledaju zbog kvaliteta i svega što on jeste, a to je apsolutno nebitno. Svako ko ga komentariše, a nije ga ni video, ne treba da se shvati ozbiljno.

Produkcijski je, čini se, pomerio lestvicu kada su domaća ostvarenja u pitanju. Otvara li se njime mogućnost da se ponovo snimaju neki veliki filmski ratni spektakli, kakvi su se snimali u počecima domaće kinematografije?

– Bilo bi dobro da ih bude više. Nisu retki, dešavaju se, ali moglo bi i češće. Film „Heroji Halijarda” stvarno jeste produkcijski ogroman. Jedino čega mogu da se setim pre ovog je „Kralj Petar Prvi” koji je u tom smislu produkcijski bio takođe jako veliki i zahtevan film. Pre toga stvarno ne znam... A, znate, to se sve vidi na platnu. Vidi se kada je film veliki, kada je u njega uložena dosta truda i rada. 

Vladimir Bijelić