MILOŠ BIKOVIĆ Rusi imaju sličan smisao za humor

Njegove reči o kulturi i umetnosti, ali i veri i politici, često se citiraju i nagone da razmislimo o životu i svetu koji nas okružuje, a dar koji ga krasi i glumačka širina koju nam iznova poklanja, izdvaja ga iz redova mladih glumaca. Ovaj mladić, osim što niže uspehe u domaćoj kinematografiji, neretko nas obraduje i uspehom u Rusiji, gde poslednjih godina gradi svoju karijeru uporedo sa ovdašnjom.

Nakon što je pobrao sve simpatije igrajući u filmovima „Led“, „Sunčanica“ i „Bezdušni 2“, ovih dana u domaćim bioskopima promoviše svoju ulogu u novoj ruskoj komediji pod nazivom „Sluga“.

Biković u ovom ostvarenju tumači bogatog momka Grišu, koji ušuškan u svom lagodnom životu misli da je „iznad zakona“, a, kada ode predaleko sa svojim ispadima, njegov otac ga uz pomoć psihologa stavlja na čudan i zanimljiv test. Griša se vraća u izrežiranu prošlost, u kojoj ga na velikom seoskom imanju čeka život koji do tada nije živeo. Kako je prilično oštar kritičar prema filmovima u kojima je igrao, upitali smo ga na početku razgovora kako bi ocenio ovaj film, a glumac je kratko rekao da bi ova komedija po svom žanru i nameni od njega dobila visoku ocenu.

– Ovaj film nema samo komičnu i emotivnu notu. On ima i vaspitačku dimenziju, ali vrlo delikatnu. Onako kako to film može i treba da ima, a da ne narušava radnju, da ne bude prst u oko, nego da prirodno proizilazi iz sistema vrednosti – rekao nam je glumac Miloš Biković na novosadskoj premijeri ruskog filma „Sluga“.

Film gledaocima pruža emociju i pravi doživljaj. Ima li takvih filmova danas i kod nas u poslednje vreme?

– To ste dobro rekli - doživljaj! Film se obično pogleda, pa se onda na njega zaboravi. Ili je interesantan dok se gleda, ali ne ostavlja neki veliki uticaj. Ovaj film je doživljaj jer vam daje dobro raspoloženje. Dobro se osećate posle njega. Ako želite da se ponovo osećate dobro onda ćete još jednom da ga pogledate, jer nije stvar u tome šta se desilo, nego kako.

Ako sam dobro čuo gledajući ovu komediju, u filmu vam je glas neko pozajmio. Zbog čega?

– Jeste. Film ima izrazito rusko ruho, tj. odigrava se u ruskom selu i onda treba dodatno objasniti gledaocu jednom scenom da nisam iz Rusije, nego da sam Srbin i to bi narušilo dinamiku filma pa su autori rešili da idu na taj korak. Ali, ono što sam siguran je da ću već u sledećem filmu pod nazivom „Hotel Beograd“, govoriti svojim glasom. Taj film, koji je nastavak serije „Hotel Eleon“,  će izaći u martu i rađen je u srpsko-ruskoj koprodukciji. Ovo ostvarenje će u najboljem svetlu predstaviti ne samo Beograd, nego i srpsko selo, ali i Novi Sad, jer je na Petrovaradinu snimljena jedna od najvažnijih scena. 

Je l' naš humor sličan ili približan Rusima i njihovoj komediji?

– Mislim da jeste. Mislim da imamo slične vrednosti na osnovu kojih baziramo humor, samo što je srpski humor malo crn. Mi volimo malo žešće da se šalimo, a Rusi vole da budu malo hladniji i ironičniji. U suštini mislim da imamo vrlo sličan smisao za humor i da su nam slične stvari smešne.

Rusi vas znaju kao komičara, a kod nas ste poznati po ozbiljnim dramama i u poslednje vreme po akcionim filmovima. Je l' za jednog mladog glumca, koji gradi karijeru na dva fronta, benefit to što ima priliku da se na različit način predstavlja publici?

– Jeste, to je za mene bila beneficija, jer sam ovde mogao da ostanem u tim dramskim i melodramskim ulogama još 15-20 godina i da nikada iz njih ne izađem. Imao sam tu sreću da me Mihalkov video kao oficira, hladnokrvnog ubicu i očajnog čoveka koji se izgubio, pa su me posle videli i kao mladog, korumpiranog biznismena. Imao sam sreću da me tamo iz jednog potpuno drugog ugla vide, ali u takvoj kinematrografiji, kao što je ruska, koja snima minimum 200 filmova godišnje, vi imate više prilike da se dokažete. U Srbiji niko ne želi da rizikuje kad dobijete pare na konkursu, a to se desi retko, opet su vam sredstva ograničena i nećete da rizikujete pa zovete glumce za koje znate da će dobro da urade ulogu za koju ga angažujete.

Nedavno ste postali stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, stižete li uopšte da se bavite radom u pozorištu pored svih snimanja u kojima učestvujete?

– Stižem, ali poslednjih dana imam veoma naporna snimanja. Još uvek dolazim sebi jer sam imao putovanje po četiri-pet gradova u Americi, pa sam bio u Instanbulu, Rusiji... Premijera, pa snimanje, a onda uveče predstava. Tako da imam po četiri, pet sati sna. Jeste veoma naporno, ali ću nekako izdržati i uskoro se kratko odmoriti.

Kako ćete proslaviti Božić? Koje običaje obeležavate na ovaj praznik u vašem domu?

 – Sigurno u krugu porodice. Prestao sam da pijučem i kokodačem davno (smeh). Praktikujem ono što je deo moje Pravoslavne vere. Za mene i za moje razumevanje Božića je obavezan odlazak na liturgiju. Česnica je takođe deo koji nikada ne preskačemo. Mislim da je Božić važan praznik, kao i svi. Koren te reči je „prazno“. Zašto prazno? Pa čovek se tada prazni od svega, podvlači crtu, svodi račune i izvodi zaključke. Zato i mislim da su praznici u tom smislu važni, jer čovek može da kontemplira šta mu se desilo u toku prošle godine.

Očekuje nas i premijera serije „Južni vetar“. Šta publiku čeka u novih 14 epizoda u drugom delu ovog ostvarenja?

– Nakon premijernog prikazivanja prvog dela filma, 19. januara na Prvom programu RTS-a počinje drugi deo „Južnog vetra“, koji će se prikazivati kao serija, koja će imati 14 epizoda. Potpuno deset novih epizoda se naslanja na ono što je naslonjeno na radnju filma, a prve četiri će prikazati neemitovane materijale iz filma.

U poslednjoj epizodi serije „Senke nad Balkanom“ videli smo vas u ulozi Josipa Broza Tita pa je ostalo jasno da ćemo, ako bude trećeg nastavka, vas gledati upravo u njegovom liku. Da li vas je možda strah kako ćete demistifikovati taj period koji je nama još uvek nekako svež, a u isto vreme i nepoznat?

– Mislim da ta serija ima vrlo zanimljivu postavku jer je inspirisana istorijom, ali može i da se poigrava sa istorijskim činjenicama na jedan dinamičan i uzbudljiv način. U tom smislu odmah ću deplasirati te komentare. Da, to nije bilo tako, jer to nije istorijski! Zbog toga možemo da dozvolimo i da moj Tito ne liči na Tita. Ja baš, kada me pogledate, i ne ličim mnogo na njega. Ali ću se truditi da njegov način razmišljanja primenim na jedan period gde on još nije bio toliko poznat javnosti. Imam tu slobodu da malo dam drugu sliku o Titu. To će naravno zavisiti mnogo i od Dragana Bjelogrlića, koji je autor serije.

Vladimir Bijelić

Foto: Fanja Fifa