Maja Čampar, glumica: Kratki film je NAJTEŽA, ali i NAJLEPŠA forma
U letnje popodne, jedan temperamentan mladić izvodi devojku na sastanak.
Ništa ne ide po planu, a veče se sasvim menja kada je on odvede na jedno tajno mesto na kraju grada. Ove dve rečenice čine sinopsis kratkometražnog filma “Sve je išlo sigurnim tokom” rediteljke Anje Jovanović, koji je prikazan na upravo završenom Bašta Festu u Bajinoj Bašti. Glavnu žensku ulogu tumači talentovana Maja Čampar, koju je publika mogla da vidi u serijama Složna Braća i Dug moru, ali i na pozorišnim daskama u Srbiji i Crnoj Gori. Pored uloga u kratkim filmovima, uskoro je čeka i nekoliko značajnih rola na velikom platnu.
Kako je bilo raditi na filmu „Sve je išlo sigurnim tokom“, šta vas je privuklo u priči i na samom setu?
– Mislim da ima već četiri godine kako smo radili na filmu. Anja je završila master, ili neki deo režije u Njujorku i radila je kao asistent. Pritom je iz Podgorice i otišla je odatle, isto kao i ja. Bilo mi je zanimljivo da radim s nekim ko je nešto tamo video, posebno kada je kratki film u pitanju. To je po mom mišljenju čak i najteža forma, ali i najlepša. Posebno kada je u pitanju priča odakle potičem – iz Crne Gore i Podgorice. Dakle, prvo mi je bilo zanimljivo da radim s Anjom.
Drugo, zbog scenarija koji smo dobili. Odnos podgoričkih momaka prema devojkama nije ciljan tako da ti sad nekog povrediš i ostaviš ga tamo gde je filmski junak ostavio moju junakinju – na kolektoru, gde su sve kanalizacije Podgorice. Ali svi imaju neke čudne forice, gde ti ne znaš kako da se osetiš. Sve je slatko i to je taj hajp koji oni imaju, ne znaš šta se dešava. To mi je bilo prezanimljivo jer je nešto što je meni baš blisko. Niko me nije ostavio na kolektoru, ali znam za sve moguće odnose koji su se dešavali. Posebno kad su mlađe generacije u pitanju.
A uz mene su protagonisti Pavle Prelević i Stevan Vuković. Mi smo zapravo iz iste škole glume. Oni su završavali školovanje na Cetinju u tom trenutku, a ja sam otišla u Novi Sad. Bilo mi je prelepo i to što radim s njima. I dodatno, što mi je isto stvarno bila velika čast, što je Vlada (Đurić, op.a) bio direktor fotografije. On je meni u top tri mlada direktora fotografije u Srbiji.
Film pokreće i jednu od dobro poznatih tema na ovim prostorima – ostati ili otići.
– Meni je sve to blisko. Jako mi je tugaljiv taj momenat jer sam i ja otišla i znam za taj osećaj s druge strane, kada ti dođeš i kažeš nekom ko će ostati tu, ko te voli i kome si se dopao, kada kažeš da imaš privilegiju da odeš. A ti bi najranije doveo sve, da svi imamo i svi radimo, jer znaš da neko nema mogućnost ili sposobnost da se odrekne svega, spakuje ranac na leđima i ode, kao što sam ja uradila.
To je ta zona komfora – šta će da bude, kako će da bude – pa čak i kada je Srbija u pitanju. A ne da odeš u Italiju kao što ona ide. Koliko god da voli to što radi, opet joj je to teško jer se vidi da joj se neko dopao. To je taj momenat odlaska, momenat kada zapamtiš to poslednje. Suštinski, meni sve zapravo ide iz te neke tuge. Ona je potištena jer će sve to da ostavi po strani. To što voli, što radi, što je ceo život živela tu. Mislim, ona će da se vrati, kuća neće nigde, ali ako hoćeš da stvaraš tebi je prioritet tamo, pa dokle stigneš.
U vašoj radnog biografiji ima dosta uloga na serijama, pozorištu, ali možda malo manje na filmu. Da li je to bio sticaj okolnosti ili odluka?
– Zapravo, u poslednje vreme sam se mnogo više preusmerila na kameru. Znate kako je u našem poslu – nešto se snimi pa se čeka dve godine do premijere. Uskoro zvanično izlaze dva velika dugometražna filma na kojima sam radila. Film mi je najbitniji.
Pozorište je pozorište: jedna duša koja može da diše i da živi. Tako je svakom glumcu, gde god da ti stigneš s filmom. Pozorište ništa ne može da zameni. Zato sam zadržala dve-tri predstave u Novom Sadu, Somboru i Podgorici, koje su mi sve popunile. Sombor – Semper idem, gde igram pet potpuno različitih likova. Sombor je predivno pozorište. U SNP-u je opet moja prva predstava koju sam radila sa profesorom Nikitom Milivojevićem – Veštice iz Salema. U Podgorici sam pak ispunila tu neku žensku stranu – anarhizam, feminizam, crnogorske probleme...
Imam i dva kratkometražna filma iza kojih mogu da stanem i oba su vezani za Crnu Goru. U Srbiji sam radila neke studentske filmove – baš skoro jedan sa rediteljem Andrejem Kalenićem, koji je jako talentovan. U Srbiji mi je bio cilj da dođem do Dragana Bjelogrlića i stigla sam – sad čekamo premijeru filma Lančana reakcija. U septembru će biti i premijera filma Što se bore misli moje o ubistvu Mihaila Obrenovića. A kreće i nastavak serije Složna braća što mi je predivno iskustvo. To je za sad to. Ali imam u planu neka dva filma za koja sam dobila uloge. I pri tome mi se prvi put desilo da neko napiše ulogu baš za mene.
N. Marković