Ljubomir Bandović, glumac: Istina nema dve strane

Ova istorijska drama o Svetozaru Miletiću, jednom od najznačajnijih i najuticajnijih srpskih političara u Austrougarskoj druge polovine 19. veka, kao i drugim znamenitim Srbima takozvane stare Vojvodine, otvorila je 27. izdanje Evropskog film festivala Palić, osvojivši na ovoj smotri sedme umetnosti i nagradu publike. Usledila su potom i brojna druga priznanja na domaćim filmskim festivalima, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da je ovo ostvarenje, nastalo po scenariju Milovana Vitezovića, u kojem glavne igraju Ljubomir Bandović, Anja Pavićević, Žarko Laušević, Katzarina Žutić, Andrija Kuzmanović, Nikola Ristanoski, Militin Mima Karadžić... bilo među retkima koji su se, uprkos pandemiji, našli u redovnoj bioskopskoj distribuciji.

Ljubomir Bandović, kome je poverena uloga Svetozara Miletića, naveo je u razgovoru za „Dnevnik” da je lik znamenitog novosadskog gradonačelnika i advokata, lidera Srpske narodne slobodoumne stranke i pokretača i urednika čuvenog lista „Zastava”, gradio ne samo na temeljima opštepoznatih karakteristika ovog velikog čoveka: prodornosti, energičnosti, rečitosti, pravdoljubivosti, nepotkupljivosti… već možda još i pre oslanjajući se na njegov odnos prema porodici, ljubav prema deci, prijateljima i, dakako, političkoj ideji koju je branio. „Miletića su mogli da strpaju u zatvor, da ga truju lekovima, ali  nisu mogli da mu oponoraju. Jer, laž ima dve strane. Istina nema“, navodi Bandović, uz napomenu da bi, kao glumac, bio prezadovoljan ukoliko bi mu se u karijeri ukazao još jedan ovakav projekat kao što je „Ime naroda“.

– Kad te pozove Darko (Bajić), kad ponudi ulogu Svetozara (Miletića), kad ti da za partnera da debitanta, Anju Pavićević, s jedne strane, i Žarka Lauševića, s druge, to da sam odbio, bacio bih u vodu sve što sam godinama strpljivo gradio radeći. Na takvim glumačkim zadacima se određujemo. I trudio sam se da domaštavam, da ne igram činjenice iz enciklopedije, a pri tome zaboravim na čoveka od krvi i mesa. Pomogao mi je i spomenik na Trgu slobode u Novom Sadu, jer nije Meštrović tu Miletićevu ruku, taj njegov pokret, tek tako istakao. Uz to, u pozorištu sam naučio i da je najbolji glumčev prijatelj njegov partner. A u scenariju je zaista fantastično ponuđen taj odnos sa kćerkom, uopšte sa porodicom, kao i sa prijateljima Jovom Zmajem i Politom Desančićem. E sad,. kada imaš dobar domaći sir, dobre domaće kore i dobra domaća jaja, treba da budeš baš ozbiljno netalentovan pa da zabrljaš pitu...

Iako je sa aspekta filmskog jezika svakako najupečatljivija scena sa suđenja Miletiću kada on od tužioca traži da „izgovori ime naroda”, u glumačkom smislu bez sumnje je najjača ona u kojoj Miletić i Zmaj Jova govore o svojoj umrloj deci?

– Uh, i sad sam se naježio. Postoje razna  prijateljstva u životu. Od onih iz školske klupe, preko zajedničkog krvarenja laktova na nekim treninzima, a kad rasteš na Balkanu stekneš i druga iz rova... Različite okolnosti vezuju ljude različitim nitima, tanjim ili debljim, krutim ili elastičnijim. Ali veza između te dvojice velikih ljudi, Miletića i Zmaja, te tragedije koje su iznova i iznova zajedno preživljavali sahranjujući jedno po jedno dete, neka je armirana veza koja traje do večnosti. A i to vreme je nekako bilo „suštinskije”. Ako je problem, daj da ga rešimo, ako je radost, daj da slavimo. Pri tome su u pitanju veoma slojevite ličnosti, dok mi danas, od mobilnih telefona, nemamo vremena za to da budemo slojeviti, već je sve na prvu loptu, prvi utisak, i sve je nekako u rukavicama, pa je u takve karaktere teško glumački proniknuti na temelju ličnog iskustva. Međutim, bio sam blagosloven time što imam Žarka Lauševića za partnera. Recimo, na snimanju, na kraju te scene, on samo zgrabi šešir i izađe. U prvom trenutku sam bio zatečen, jer to nisam očekivao. Kada se vratio, pitam ga: Gde ode ti? A će on onako najljubaznije, najkolegijalnije: Nije ovo moj film, ovo je tvoj film. To je retkost. I pomislio sam da me za sve što sam do sada trpeo i radio i čekao, univerzum na neki način nagradio partnerom kao što je Žarko. 

Nedavno ste otkrili da vam klinci na ulici ranije dobacivali „gde si Žarač”, zbog uloge u „Vojnoj akademiji”, a da su s poštovanjem počeli da se javljaju tek nakon „Južnog vetra”, u kojem ste tumačili kriminalca Vaja..?

– To je verovatno produkt vremena. Sad su u prvom planu te neke vrednosti: živi brzo, budi gadan, umri mlad, „bolje dve godine kao orao nego ceo život kao miš”... E sad, kakvih sve orlova ima na nebu, to ta deca još uvek ne znaju. Zapravo, kada govorimo o tim stvarima, više u stvari govorimo o njihovim roditeljima, koji ih vaspitavaju na takav način. A tu nema ničeg uzvišenog. Inače, činjenica je i da smo mi zbog profesije prilično izloženi. Doživeo sam, recimo, da sedim u restoranu, ručam, čovek seda do mene, grli me i namešta se za selfi. Pitam ga: šta radiš? Pa da se slikamo. Vidiš da jedem? Ma ne smetam mi... Te selfi priče nisam tražio, jer mi glumci smo u ovom poslu pre svega zbog sebe. Zapravo, Rambo Amadeus je tu temu super opisao: g.... zvano slava nije nešto ciljano, već ti pripadne jer je takav posao. Samo je pitanje kako ćeš se s tim nositi. Najlepši kompliment u tom smislu sam dobio od drugarice iz srednje škole koja je, kad me je posle 20 godina videla u Vranju, posle dva minuta razgovora na ulici rekla mužu: Vidi, isti čovek.

Da li ste na početku karijere drugačije gledali na fenomen popularnost? 

– Zapravo nisam. Jer imao sam sreću da rano uđem u teatar i da vidim koliko su glumci, ljudi koji po sebi traže sebe, izloženi nekim drugim ljudima koji se ne bave tim za njih eteričnim stvarima, ali daju sebi za pravo da nipodaštavaju, komentarišu, kao da su glumci njihovo vlasništvo. Ali, realno, naš posao je 95 posto zabavljački, 4 posto šanse imamo da se sretnemo s umetnošću ili da je na neki način proizvedemo, a tek jedan posto je mogućnosti da zaista uradimo nešto što će možda nekome promeniti život. I taj odnos je produkt sistema koji nas je učio da umetnost pripada svima. A mislim da nije tako. Priznajem da ne verujem u onu Titovu: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati kulture. Ne može svaka kultura da bude dostupna svima, jer nisu svi predisponirani za sve vrste kulture. ne možete otići u operu bez nekog predznanja, smorićete se. Ne vole svi ni džez. Tako nije svako ni za pozorište, pa ni za film...

Čekaju li Ljubomira Bandovića nakon „Imena naroda” nove glavne uloge?

– Ma nema glavnih i onih drugih uloga, već samo većih i manjih glumačkih zadataka. Ali ovaj posao jeste jedan od retkih gde kvalitet na kraju ipak mora da prođe i izbori se za svoje. Istina, imali smo u jednom vremenu generaciju glumaca koje su nam naprosto „negde od gore” injektirali kroz neke televizijske serije , iako to što su radili nije valjalo. Sećam se da sam se kao klinac čak pitao: čekaj, možda ja gledam pogrešno, ali kako ovi mogu da idu iz projekta u projekat kad to nije dobro. Ali čim je prošlo vreme „angažovanih kolega” koji su pristajali da budu nečije podguzne muve, sve je vraćeno na „fabričko podešavanje’, jer u glumačkom svetu se ipak pre svega namećeš kvalitetom. Dobrog glumca možeš da skrajneš, dešavalo se - dešava se i danas - ali ne možeš da ga osporiš. Uostalom, i mene su pojedini poslodavci godinama potcenjivali , ali me nisu pokolebali jer sam znao da ipak imam neki kvalitet. Međutim, nema ni zauvek osvojenih teritorija - što osvojiš danas, sutra moraš iznova. Ne služi uspeh da bi postao arogantan, već da potvrdi da si na pravom putu. Rodili smo se u zemlji gde je ta lestvica postavljena jako visoko: Cica Perović, Pavle Vuisić, Ciga Jerinić... pa to niko na svetu nije imao. Ovde jedan Dragomir Felba, koga bih ja gledao i u frižideru kako jede, nije odigrao nijednu glavnu ulogu. Moje je, dakle, da tu lestvicu ne spustim i ne uprljam. Što bi rekao Mešin Hasan Dželebdžija: „Ruke ti uprle do ramena, samo čuvaj obraz”...

Miroslav Stajić