INTERVJU Nana Džanelidze, scenaristkinja i rediteljka iz Gruzije: KAKO ŽIVETI

Preko poznanstava iz sveta filma, selektora Nikolaja Nikitina i Julije Sinkevič, pozvana je da bude članica žirija nedavno završenog, 30. Festivala evropskog filma Palić. Prvi put je u Srbiji, a na Paliću je bila oduševljena prelepim krajolikom, prijateljski nastrojenim ljudima i veoma kvalitetnim programom.

– Otkud to da ste mene izabrali za intervju? – pita sa širokim osmehom prilikom našeg susreta.

Siguran sam da u Gruziji ne biste to pitali! – uzvraćam, imajući u vidu da joj u biografiji stoji kako je 1987. u Kanu osvojila gran-pri žirija, nagradu FIPRESCI i gran-pri ekumenskog žirija, za film „Pokajanje“ Tengiza Abuladzea, za koji je pisala scenario, bila muzička urednica i asistentkinja reditelja. Dva puta je dobila Nagradu „Nika“ Ruske akademije kinematografije i nauke, a osvajala je i Državnu nagradu Gruzije…

Ali njeno pitanje sam, naravno, razumeo. Jer rad Nane Džanelidze manje je poznat kod nas, a na Paliću je u žiriju, te nije očekivala pažnju novinara. No baš stoga me zanimalo da je bolje upoznam … 

Jeste li prvi put u Srbiji? Otkud to da ste stigli na Palić i kakvi su vam utisci?

– Prvi put sam ovde i apsolutno sam fascinirana Palićem. Još na putu od aerodroma sam uživala gledajući polja suncokreta i kukuruza. Baš je bio dug put od Tbilisija. Išla sam preko Rige, Beograda, tako da sam se još više obradovala kad sam stigla (smeh).

Da li ste znali za Festival evropskog filma Palić odranije?

– Čula sam za njega od Nikitina i Julije Sinkevič još pre mnogo godina. Mi se već dugo poznajemo i oni su Savetu Festivala predložili da me pozovu u žiri.

U svetu filma uvek neko zna nekog ko poznaje nekog. I tako, svi na kraju upoznamo sve.

– Da. Kinematografski krugovi su zapravo veoma uski i mali, da budem iskrena. Istina, generacije se menjaju, uvek dolaze nove, a kada posećujete festivale kao što je ovaj na Paliću, sa najboljim filmovima iz Kana, Berlina... vrlo brzo upoznate sve. Palić je veoma zanimljiv baš zato što pruža priliku da se čuju i glasovi novih, najmlađih autora, koji prikazuju svoja filmska iskustva. Tako se ovde ispituje puls međunarodne kinematografske scene.

Šta za vas lično znači poseta ovom festivalu?

– Poslednjih desetak godina bila sam direktorka Filmskog centra Gruzije i kada sam se posle toga vratila svom poslu, pravljenju filmova, u kojem dugo nisam bila, shvatila sam da sam već dugo odsečena od celog sveta. Sada, kad sam završila taj svoj film, baš sam bila zainteresovana da upoznam aktuelni međunarodni kontekst i istražim kako bi moj novi film izgledao u njemu. Veoma je važno videti šta drugi rade. Zanimalo me je da vidim čiji se to glasovi sada čuju i kakvi su, htela sam da se otvorim malo. Dok sam radila, bila sam poput majke sa malim detetom, potpuno isključena od svega drugoga i sad se osećam fantastično.

Filmove kao što su ovi na festivalu sve je teže videti u bioskopima, na redovnom repertoaru. Uz to, novije generacije više koriste i nove medije.

– To je tužno za filmaDžije, jer mi pravimo filmove za velike projekcije, za velika platna i velike zvučnike. Kada gledate film na malim ekranima, ili na telefonu, možete da uočite samo radnju, ali ne i zvuk, ili slike, vizuelne i audio aspekte filmske umetnosti. Tako da zapravo propuštate gotovo sve. Ali, to je stvar novog doba i novih generacija.

Šta bi iz razgovora s vama mogli da naučimo o gruzijskoj umetničkoj sceni?

– Gruzija ima veoma specifičnu umetničku scenu. Moglo bi se reći da smo izrazito kinematografski orijentisana nacija. Gruzija je zemlja okupana suncem i njeni stanovnici, gotovo svi, vole umetnost. Veoma je lako raditi s njima na filmu, veoma su teatralni. Pomalo, podsećaju na Italijane. Kada ih gledate, pričate sa njima, jedete, uvek ćete videti nekoga kako peva ili pleše. Umetnost, pa i sami Gruzijci, puna je ljubavi prema životu. Jedan veliki gruzijski umetnik je mislio da je baš sunce to koje nam daje puno radosti i duha. Naši filmovi su puni strasti. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, imali smo ratove i situacija je bila kriminalna. Devedesetih nismo imali struje, deca su rasla bez očeva koji su bili u ratu ili su poginuli. To je promenilo mnogo toga, pa je i naša umetnost govorila tužnije priče, pune dramatičnih i tragičnih elemenata o kojima smo morali progovoriti kako bismo krenuli dalje.

Je li tačno da je Bog prvo stvorio Gruziju, pa tek onda ceo svet?

– Ne, ne, ne (smeh)! Kada je Bog podelio zemlju svima, naišao je na neke ljude koji su sedeli i pevali. Pitavši ih gde im je zemlja, oni su mu odgovorili da je nemaju, jer su sve vreme pili i nazdravljali u njegovo ime. Bogu se dopao odgovor, pa im je dao parče koje je čuvao za sebe. Šalu na stranu, Gruzija je mala zemlja, ali sa mnogo raznovrsnosti. U istom danu možete ići na planinu da skijate, a zatim da se spustite na plažu i uživate u tropskom danu. Moguće da i otuda potiče naša umetnička oda življenju, iako smo se tokom istorije napatili sa velikim carstvima. A i to je doprinelo da očvrsnemo u karakteru, ne na način da budemo preterano hrabri, nego da naučimo kako da što lepše živimo.  

Vaša istorija po mnogo čemu podseća na našu. Stalna borba za slobodu i nezavisnost.

– Nezavisnost nosi veliku odgovornost. Ponekad ljudi misle da nezavisnost i sloboda znače to da mogu da rade šta god im je volja. A zapravo toga nema, sloboda i nezavisnost ne idu bez odgovornosti. Čovek mora da zna od čega je slobodan, i za šta je slobodan.

Vi ste poznati ne samo po kinematografskom, nego i po pozorišnom radu. Kako je do toga došlo, da pišete i režirate u pozorištu?

– Sve više imam utisak da se mnoge stvari u našem životu dogode zahvaljujući potpunoj slučajnosti (smeh). Devedesetih, kada nije bilo novca, niti bilo čega drugog, nekako sam počela da pišem svoje prve komade i prvi put se susrela sa radom u pozorištu, koji je bio potpuno drugačiji od svega što sam do tad susrela. U pozorištu morate sve da sastavite ođednom, kroz igru glumaca. I svetlo, i ton… Da stvar bude još zanimljivija, radila sam tri potpuno različita projekta. Jedan je bio monodrama, drugi predstava po motivima „Antigone“ od Sofokla, a treći je bio mjuzikl, tako da sam mogla da se isprobam u svim mogućim varijantama. Tada sam shvatila da je moj moto u velikoj meri – što bi nešto radila jednostavno, kada može i komplikovano (smeh).

(Smeh.) Pa, kako živite s tim?

– Mučim se (smeh).

Igor Burić