INTERVJU - MILOŠ TIMOTIJEVIĆ: Gluma ostavlja ožiljke i na telu i na duši

Njegov lik u ovoj priči o novinaru, koji 70-ih godina istražuje svirepo ubistvo u malom mestu na jugu Srbije, razočaran u revoluciju 1968. godine, spregu državne bedbednosti SFRJ i oca koji je njen visoki funkcioner, skriva se po šumi i živi usamljeničkim životom. Za Dnevnikov TV magazin glumac Miloš Timotijević otkriva koliko takva uloga zahteva emocionalnu, pa i fizičku izolaciju u samoj pripremi. 

– Nisam imao mnogo vremena za pripremu. Ja sam pozvan da uskočim u film u ulogu koju je trebalo da igra kolega Uliks Fehmiju, koji zbog korone nije mogao da se priključi snimanju. Ja sam uleteo, zvali su me u četvrtak da počnem da snimam u ponedeljak. Nisam imao mnogo vremena, ali sam se trudio da se izolujem, pošto je Aljoša, kojeg tumačim, pustinjak i jedina osoba sa kojom komunicira je njegov stric, a okružen je šumom i životinjama. Trudio sam se da budem osamljen, usamljen i da ne komuniciram previše sa ekipom koliko je god bilo moguće na snimanju – priča nam Miloš Timotijević, kojeg ćemo, posle prošlogodišnjih serija: „Močvare”, „Ubica mog oca” i „Bese” uskoro gledati i u „Tunelu”, „Poseti”, „Pozivu” i drugoj sezoni „Pevačice”.

Šta će nam to serija „Trag divljači” kada je vaš lik u pitanju otkriti, a da to nismo videli u filmu?

– Nenad Pavlović je jedan od retkih reditelja koji je uradio film i seriju a da se oni  razlikuju. Zaplet je isti, ali se rasplet razlikuje u filmu i seriji. I publika u seriji može da očekuje potpuno nešto drugačije od filma. To je vrlo uzbudljivo, ali ne bih želeo da kvarim publici doživljaj.

Na početku, radnja nas uvodi u šareni svet Jugoslavije, a onda nas sve dublje uvlači u mračnu šumu u kojoj tragovi divljači, ispostaviće se, otkrivaju vekovnu tradiciju nasilja. Čega je sve ova serija zapis, ali i opomena?

– Nenad Pavlović je, kada je ušao u celu priču, želeo da progovori o raspadu Jugoslavije i tome šta su uzroci početka raspada. Ono što je zanimljivo u celoj toj priči, a zato se i zove „Trag divljači”, je to polazište, a to je ona stara poslovica: „Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag”. U seriji ćemo i videti ko se tu otkriva, ko su negativci i da li u toj našoj priči postoje pozitivci. Ceo taj mračni svet  Vranovca, malog izmišljenog mesta iz pera Živojina Pavlovića o kojem je on stalno pisao, kada je pisao svoje novele. To su uvek neki životni, mračni likovi, ali jako uzbudljivi za gledanje i igranje.

Radnja serije će nas, takođe, vratiti i u mračne likove komunističke Jugoslavije koje ilustruju muškarci strastvenih nagona za osvajanjem moći. Šta mislite, da li nas istorija demantuje da se menjamo ili su ti nagoni ipak drugačiji?

– Apsolutno su isti, ako ne i gori. Mi se ne menjamo, samo presvlačimo kostime i scenografiju. To je tragedija ne samo ovih prostora već, generalno, društva. Ne bih želeo da pljujem po svaku cenu nas već mislim da se od tih 70-ih godina, u koje je i smeštena radnja filma i serije, manje-više ništa nije promenilo nabolje, da se samo nazadovalo i da smo ušli u jedan ozbiljan retrogradni period koji živimo skoro 40-50 godina. To je ključni problem, a mislim da se Nenad vrlo zanimljivo time pozabavio u seriji. Mehanizmi za osvajanje su možda drugačiji, ali suština je ista, nažalost. 

Šuška se da je u pripremi treća sezona serije „Besa”. Šta mislite, s obzirom na to da je njena radnja ustaljena i ima ogromnu publiku, kako treba pristupiti sledećem nastavku, a da on ispuni očekivanja gledališta, ali i vaša, glumačka?

– Iskreno ne znam ništa o toj pripremi, ali bih voleo da se nastavi tamo gde smo stali. Ako se desi treća sezona voleo bih da to bude baš onako koliko je i druga sezona odstupila od prve i podigla je na viši nivo. Voleo bih da se isto desi i sa trećom sezonom.

Povela se polemika u javnosti o krimi filmovima i serijama i njihovom uticaju na mlade. Kako klincima, koji su počeli da obožavaju njihove antijunake, približiti činjenicu da takvi filmovi kritikuju društvo i neki sistem?

– Ne mislim stvarno da su filmovi i serije krivi za tako nešto. Oduvek je bilo i trilera, krimi filmova i serija, ali se mladi nisu ravnali i izjednačavali sa kriminalcima, već su umeli da gledaju i razmišljaju racionalno. Generacije su odrasle na „Kumu”, „Dobrim momcima”, „Scarface”-u, pa nikad nismo veličali taj svet podzemlja i nikada nismo želeli da budemo oni, nego smo upravo gledali to kao neku vrstu metafore.

Vodite gledaoce Insajder televizije kroz emisiju „Slučaj”. Kako vam se dopala ta nova uloga pred kamerama u kakvoj vas dosad nismo gledali i šta vas je podstaklo da prihvatite poziv da budete prezenter istraživačkih priča o nerešenim slučajevima?

– Prihvatio sam jer mislim da je veoma važno da se govori o takvim stvarima. Jedna takva vrsta emisije govori o sistemskim greškama u vođenju slučajeva, zašto neki bitni i važni slučajevi traju godinama i zašto se neki veoma važni slučajevi ne rešavaju. Ta emisija prevashodno postavlja pitanja institucijama, to je ono što je veoma važno jer želimo da imamo institucije koje rade svoj posao. Zašto da ne prihvatim?! Onog trenutka, kada sam upisao Akademiju umetnosti, pripremio sam se i za ovakvu vrstu, ajde da kažem, uloge. Glumac može da bude i voditelj ne samo takve, već bilo koje emisije. Nije to nešto strano. Trebalo mi je možda nekoliko epizoda da se ustalim, a sad sam već, kako je krenulo nadalje, baš zadovoljan kako to ide, pogotovo ođekom koji ta emisija donela.

Šta biste rekli da je za danas najveći izazov za savremenog muškarca 21. veka, kojem pripadamo?

– Uloga muškarca ne bi trebalo da se promenila, osim da je prihvatio da je ravnopravan sa ženom. To je ono što muškarac 21. veka treba sa sobom da raščisti - da smo svi ravnopravni na svakom mogućem nivou. To je i jedina razlika u odnosu na muškarca od pre 50 ili 100 godina. Odrastao sam u društvu koje je veličalo jednakost. Sa tim nemam problem. Veoma sam se lepo i lagodno prilagodio tom 21. veku jer sam tako i vaspitan u kući - da poštujem i volim žene, a i sve druge, sve različite ljude. Volim različitost, mislim da bi, kada bismo svi bili isti, bilo izrazito dosadno. Ovako, u toj različitosti je lepota. Zato je čovečanstvo prelepa stvar, jer se razlikujemo jedni od drugih. Jedini posao muškarca 21. veka je da prihvati i razume gde smo danas i šta su tendencije modernog doba, naravno, ne po svaku cenu i ne tolerisati baš sve, ali treba to prihvatiti.

Kakva je na tom vašem početku, kada ste ulazili u glumački posao, bila vaša vizija, a kakva je ona danas? Da li se nešto promenilo?

– U vreme kada sam počinjao televizija nije bila u fokusu. Tada sam želeo da se bavim filmom, zato sam i upisao Akademiju, a kroz nju sam tek otkrio i zavoleo pozorište. Televizija je postala nešto važno u poslednjih desetak godina. Ne samo kod nas već i u svetu. Televizijske serije su doživele ekspanziju. U trenucima kada sam 1993. godine upisivao Akademiju jedna velika zemlja se raspala, tržište se smanjilo na trećinu onoga što je nekada bilo, čak i manje. To je veliki problem. Ključna stvar je tržište u našem poslu i, samim tim, malo filmova se snima u poslednje vreme, mnogo više serija, ali dobro, radi se. Jedino što sam želeo je da radim i živim od svog posla, a to danas mogu. Živim pristojno, normalno, ne mogu da se žalim, stvarno.

Šta vam puni glumačke baterije pri tom stalnom pražnjenju u potrazi za istinom?

– Svoj posao smatram nekom vrstom misije. Naš je posao užasno plemenit, pozorište postoji već 2.500 godina. Sama umetnost je neverovatno plemenita, kreativna, to je ono što mi puni baterije, jer dobijete odmah reakciju publike u pozorištu. Na filmu je to malo drugačije - uradite posao i dobijete reakciju tek za šest meseci, godinu dana (smeh). Ali, dobijete je. Evo, recimo, meni na dnevnom nivou ljudi prilaze i pitaju kada će nova sezona „Bese”, e tada znam da sam uradio dobar posao i to me ispunjava, tera da nastavim dalje. Naš posao spolja možda ljudima deluje lagan, uzbudljiv i zanimljiv, a on je, kao i svaki posao ako se radi do kraja, izrazito težak i ostavlja ožiljke i na telu i na duši (smeh). Nije uopšte jednostavan i potrebna je ta vrsta podstreka.

Vladimir Bijelić