IGOR TOHOLJ, jedan od selektora Ravno selo film festivala: IZMEĐU SAZREVANJA I TEŠKIH TEMA 

- Nedavno sam bio u selekcionoj komisiji Martovskog festivala pa sam gledao stotine prijavljenih filmova. I uverio sam se u to da se kratka dokumentarna forma pokazala jako vitalnom. Ona je preživela i pored ekspanzije dugometražnog dokumentarnog filma – kaže Toholj za „Dnevnik“.

U ovogodišnjem programu RSFF je devet dokumentaraca?

-  Imamo dve selekcije po sto minuta, među kojima su i tri dokumentaraca koji su nastali u Novom Sadu u okviru Ateljea „Varan„, odnosno konkursa za snimanje dokumentarnog filma.  Program će, inače, otvoriti film „Hoćeš li me pogledati” kineskog autora Šulija Huanga, koji je bio prikazan u okviru programa „Nedelja kritike„ u Kanu i na „HotDoksu„ u Torontu i ostvario je veliki uspeh širom sveta. A u selekciji je, recimo, i „Da li će ikada proći zima 2022” ukrajinske autorke Hane Trofimove, koja je sa svog prozora u Kijevu snimala intenzivno granatiranje njenog komšiluka. Biće zanimljivo i kakav će sud o selekciji dati žiri, u kojem je jedini član filmski kritičar Dejan Dabić, umetnički direktor Martovskog festivala. Ali odluka će biti jednoglasna, to je sigurno (smeh).  

Može li se govoriti o nekom zajedničkom imenitelju same selekcije?

- Dobar deo odabranih filmova se bavi ili nekim introspektivnim pogledom u sopstvenu prošlost ili kolektivno sećanje ili pak procesom sazrevanja, odrastanja... Takav je, recimo, „Moj crveni film” Nenada Pržulja, koji je izazvao oduševljenje na projekciji radova nastalih pod okriljem Ateljea „Varano„ pre nekoliko meseci u novosadskoj „Svilari“. Jer, u pitanju je veoma duhovit, poseban ugao posmatranja vlastitog seksualnog stasavanja. A u selekciji su, recimo, i „Mart: sećanja” turskog autora Firata Jučela, kao i „Sadio” Simona Johansena i Stefena Stubagera, ostvarenje koje pruža uvid u „sasvim običan dan” za dete ulice u jednom od najvećih senegalskih gradova.

Selektor ste i dve selekcije dokumentarnih filmova na jubilarnom, 30. palićkom filmskom festivalu?

- Ono što mogu da kažem jeste da smo zaista sučeni sa hiperprodukcijom dokumentaraca, tako da su bezmalo svi prolećni festivali dokumentarnog filma mogli da se pohvale sa gotovo 90 posto premijernog programa. Drugim rečima, jako se mali broj ostvarenja ponavljao, odnosno išao sa festivala na festival. Jednostavno, niko ciljano ne čuva film za Palić, gde je dokumentarni film ipak u pratećem programu. U tom svetlu je, bez obzira na tematske okvire na Palićkom filmskom festivalu – „EkoDoks„ i „Novi evropski dokumentarni film„  – bilo teško odabrati ostvarenja koja su i zadovoljavala visoke estetske kriterijume, i istovremeno poštovala politiku Palića da ne prikazuje dokumentarce koja su imala premijere na velikim festivalima u našem okruženju. U svakom slučaju, trudim se da poštujem dva osnovna principa. Ako je dokumentarni film neko kreativno ogledalo naše stvarnosti, prvi princip je da u selekciji budu što je moguće više zastupljene aktuelne teme. A drugi princip je da one budu obrađene što je moguće raznovrsnijim stilovima, odnosno da imamo što širi dijapazon izražajnih sredstava – opservacioni dokumentarac, film esej, portret... Dakle, da taj naš mali uzorak ipak bude maksimalno reprezentativan. I sad mogu reći da će na kraju ove dve palićke selekcije ipak biti i više nego zanimljive, da će je dobrim delom činiti filmovi iz regiona i da će tu čak biti i nekih ekskluziviteta.

Mogu li se u tim ekološkim/ evropskim dokumentarnim koordinatama, uočiti neki aktuelni trendovi?

- Ono što sam primetio to je da neki etablirani reditelji dokumentaraca mnogo brže reaguju na aktuelne teme od mlađih kolega. Ilustracije radi, poljski reditelj Tomaš Volski je snimio opservacioni dokumentarac “U Ukrajini” na početku ratnog sukoba u toj zemlji, kada to na Zapadu još niko nije naročito ozbiljno shvatao, pa su čak dolazili turisti da se slikaju ispred prevrnutih tenkova i polusrušenih zgrada. Ili, na primer, Erik Gandini se u ostvarenju “After vork” bavio najaktuelnijom mogućom temom  - fenomenom zamenjivanja ljudske radne snage veštačkom inteligencijom. Mada imamo i mladu autorku Anu Konstantinović koja je snimila film “Vejz of hiros” o ekološkim aktivistima iz šest zemalja u našem okruženju, od Srbije i Italije do Severne Makedonije i Grčke, koji su definitivno promenili svest u svojim sredinama, odnosno njihov angažman je stvarno doveo do nekih promena. A jako je važan i omladinski aktivizam koji će ove godine biti prisutan na Paliću kroz dva dokumentarca. Ali, generalno govoreći, zaista se može kao svojevrstan paradoks konstatovati da dok mladi autori istražuju svoj unutrašnji svet, veterani dokumentarnog filma viviseciraju najaktuelnije probleme čovečanstva.     

M. Stajić