„Bilo je nemoguće zamisliti četiri sezone” BOJANA MALJEVIĆ EKSKLUZIVNO otkriva sve O POSLEDNJIM EPIZODAMA SERIJE „DUG MORU”: „Sada se sve menja”
Poslednja, četvrta sezona serije „Dug moru”, stigla je na Superstar TV, gde se novih 12 nastavaka emituje vikendom od 21 čas.
Gledaoci mogu da prate nastavak ove misterije, smeštene na poluostrvu Luštica, gde se klupko o moru, koje uzima svoj dug, konačno raspetljava.
U liku Svetlane još od prve sezone pratimo Bojanu Maljević, koja se , osim što glumi jednu od glavnih junakinja, u ovom projektu našla i kao koscenaristkinja, ali i producentkinja.
U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Bojana otkriva izazove, ali i najveće kvalitete ove drame sa elementima misterije i trilera, nastale u produkciji njene kuće „Monte Royal Pictures” i „Telekoma Srbija”.
U najavi četvrte sezone serije „Dug moru” stoji da će Svetlana, koju tumačite, u novim epizodama otkrivati svoje korene. Dokle će je ta potraga ovoga puta odvesti?
– Dovešće je do potvrde one rečenice koju je govorila kroz sve sezone: „Sve je povezano”. Samo nije znala kako i zašto je sve povezano. Sada, u četvrtoj sezoni ćemo gledaocima priuštiti to retko zadovoljstvo da se sve poveže i da dobije dodatni smisao. Ne smem previše da otkrivam, ali Svetlana će upoznati i jednu veoma blisku osobu, saznaće svoje poreklo.
U četvrtoj sezoni se, kako saznajemo, svet živih i mrtvih još više približavaju. Koliko se ona tvrdnja jednog čoveka, kojeg ste u medijima svojevremeno citirali - da se „Dug moru” može posmatrati kao serija koja „određuje koliko ima smrti u životu i obrnuto”, pokazala kao istinita?
– Upravo tako. Ponekad nas i komentari gledalaca inspirišu. Ovaj je bio posebno inspirativan. Mističnost koja je postepeno građena tokom cele serije u 4. sezoni postaje dominantna i rukovodi postupcima svih likova i utiče na sve događaje. Imamo svet živih i svet mrtvih. Dok su do sada naši mrtvi čuvali naše žive, kao što je na primer Rnjova baba čuvala Rnja, a Zejo čuvao Olgu… sada se stvar malo menja. Sada naši živi moraju da pomognu mrtvima da nađu mir i da se oslobode onoga što ih vezuje da još uvek lutaju Lušticom.
Vaša serija započela je svoj televizijski put pre nego što je našu kinematografiju „zadesila” hiperprodukcija i pre no što smo žanrovski dobili raznoliki sadržaj. Koliko je, uopšte, na početku bilo teško zamisliti da će serija, koja obiluje misterijom, dramom i trilerom i jednom nesvakidašnjom pričom, doživeti čak četiri sezone?
– Ma bilo je nemoguće zamisliti! Mi smo u „Dug moru” ušli sa sopstvenim sredstvima, nismo znali da li ćemo snimiti samo te prve tri epizode ili neku kraću sezonu… Uz to, tada nije postojala nijedna serija kod nas u tom žanru drame sa mističnim elementima. Posle kad su krenule da se nižu…. no, to je normalno. Onda je „Telekom Srbija” prepoznao posebnost našeg programa, oni su tada tek kretali sa ulaganjem u domaću produkciju, pa je nastala i druga sezona. Ali nikada nismo znali koliko ćemo još raditi. To nije dobro, jer drugačije sve planirate kad znate da imate više sezona, ali nekako smo se izborili. Inače mislim da je ta „Telekomova” odluka veoma pametna jer ulaganje u igrani program daleko je isplativije nego u recimo sportski. Pre svega jer može da se reprizira i prodaje. Odvojeno, u skorijoj srpskoj istoriji niko nije uradio toliko za igrani program kao „Telekom”. To more hiperprodukcije neće opstati, a i zašto bi. Ali će na kraju isplivati kvalitet i još više se uvećavati
Seriju je još u prvoj sezoni obeležila efektna scena u kojoj Svetlana, nakon razvoja događaja i situacije u kojoj se našla, korača unazad kako bi vratila vreme i ispravila svoje greške. Šta je za vas lično značila ta metafora?
– Za mene je Svetlana bila veliki izazov jer je nastala slučajno i nismo znali kako će se razvijati. Smislila sam to hodanje unazad, a Goran Gajić je dodao i da govorimo unazad, tako da smo Sergej Trifunović i ja zaista celu jednu scenu govorili unazad. Za mene je ta radnja hoda unazad pre svega bila spas za lik, koji ima psihičkih problema. Svetlana nije mogla da živi sa osećajem krivice zbog saobraćajne nesreće koju je izazvala i u kojoj su stradali žena i dete. Trebalo joj je dugo vremena da se oporavi. Posle je nastavila da se bavi tom metaforom i da pokuša da razume kako je sve povezano. Za mene lično to je metafora života u prošlosti koje često ne možemo da se otarasimo.
Koliko je smena reditelja kroz sezone obojila ovu priču i da li biste voleli da to, baš kao što je u svetu, postane praksa u domaćoj kinematografiji? Jesu li naši autori, a onda i glumci, naučili da rade timski?
– Mi smo tu praksu uveli još davne 1994. godine kada smo snimali seriju „Otvorena vrata“. Mislim da je to bio prvi put da jednu seriju režira više reditelja, da epizode pišu različiti pisci. Ta praksa postojala je u Americi, kod nas još uvek ne. Međutim, sada to nije ništa neobično ni kod nas. Reditelji se u serijama smenjuju iz epizode u epizodu, čak u istoj sezoni. Mi nismo tako radili „Dug moru“. Svaka sezona imala je jednog reditelja ili rediteljski par koji je radio od početka, sve epizode. U prvoj sezoni to je bio Goran Gajić, koji je uneo svoju posebnu poetiku u našu seriju i udario njene temelje. U drugoj sezoni reditelj Gorčin Stojanović uneo je više svetlosti u priču, ali i u načinu tretiranja fotografije. Treću sezonu režirali su Milica Filipovski i Leon Lučev, koji je igrao lik Milutina od prve sezone. Oni su uneli dodatnu dinamiku, napetost i više mističnosti. Sada smo režiju 4. sezone poverili Milanu Todoroviću i Milanu Konjeviću, koji imaju mnogo zajedničkog iskustva, a i rada na američkim serijama. Kao poznavaoci žanra oni su naravno na celu dramu, mistiku i misteriju dodali i malo fantazije. Zato svi vole „Dug moru“, u seriji se ne razvijaju samo priča i likovi, već i njena estetika i žanrovska povezanost.
Jeste li i vi, kao glumačka i autorska ekipa serije, zaokruživanjem tog „magijskog realizma” uspeli da „vratite” dug veličanstvenom ambijentu mora koje je vašu seriju, reklo bi se, dodatno obojilo mistikom i snagom?
– Nadam se da jesmo. Nikada ništa slično nije snimljeno kod nas na moru. Naravno, naša priča je povezana i sa Beogradom, ali postoje pravila koja strogo poštujemo. Na primer, mrtve možemo da vidimo samo na Luštici. A Luštica nije samo veličanstven ambijent, to je i prostor prepun legendi. Potrudili smo se da je prikažemo u svoj njenoj uzbudljivosti.
Ima li nečega što dugujete samoj sebi, kako privatno, tako i poslovno?
– Sebi dugujem pre svega odmor. Naporno radim, previše i nepotrebno. Zatim, sebi dugujem da radim kao glumica bez opterećenja produkcionih poslova. Pošto sam puno producirala to nisam mogla, ali sada nastupa malo drugačije vreme. Takođe, sebi dugujem da napišem još neku priču koja me se lično tiče.
Kao glumicu pre Svetlane poslednji put smo vas gledali u seriji „Budva na pjenu od mora” i drugom delu kultnih „Otvorenih vrata”. Posle toliko godina iskustva, kakav glumački lik, ali bez producentskog ili scenarističkog opterećivanja, danas sebi priželjkujete?
– O, hvala na ovom pitanju. Priželjkujem da radim neku epohu, možda istorijsku ličnost, jer to zahteva drugačiju pripremu za glumački zadatak. Ili lik žene koji će moći još više da dočara koliko je položaj žene u današnjem društvu i dalje jednako nepodnošljiv.
Posle filma „Sestre” i mini-serije „Kalup” vaša produkcijska kuća pripremila je novu društveno-angažovanu seriju po istinitim događajima - „Smola” koja progovara o „osvetničkoj pornografiji“. Koja je ideja bila početna za realizaciju ovog projekta i šta će on sve otkriti gledaocima?
– Početna ideja inspirisana je onom aferom u kojoj je jedna novinarka otkrila da postoje grupe na nekim socijalnim mrežama, koje imaju po više hiljada ili desetina hiljada korisnika, a koji razmenjuju ono što se kolokvijalno zove „osvetnička pornografija“. Biće prilika da govorimo detaljno o tom projektu na jesen. U ovom trenutku mogu samo da izrazim zadovoljstvo i sreću što smo ove zime snimili četiri dobre epizode o jednoj jakoj ženi koja prolazi kroz taj pakao. Scenario i režiju potpisuje Boban Skerlić.
Vladimir Bijelić
