Dujin: My Jazz Way

preživljavanje ostavljalo je sužen izbor: srećnicima posao u yez orkestrima javnih radio-difuznih servisa, najboljima i najupornijima (Duško Gojković, Lala Kovačev, Milčo Leviev, Stjepko Gut...) emigraciju, a većini – tihu predaju dominantnim tokovima manje ili više unosnog estradnog mejnstrima kojem će, zauzvrat, sporadično podarivati koliko-toliko dostojanstva. Izuzetno retko pojaviće se, kao u slučaju pijaniste Aleksandra Dujina, srećno održiva kombinacija uspešnog izleta u popularnu muziku i neskrivene yezerske istrajnosti.

Povodom četiri decenije autorskog rada Dujin je nedavno snimio novi CD „My Jazz Way”, kompilaciju autorskih kompozicija nastalih od 1976, a promovisaće ga 8. maja u novosadskoj Sinagogi sa svojim kvartetom, u kojem su još i saksofonista Gabor Bunford, basista Branimir Marković i bubnjar Petar Radmilović. Dok kraj Dunava uživamo u prolećnom suncu, podsećam profu – kako ga uvek oslovljava Đorđe Balašević, čiji je već decenijama aranžer i vođa benda – na 1979. i završno veče prvih Dana yeza u Novom Sadu, na kojem je, u konkurenciji originalne postave „Leb i sol” i Yez orkestra RTB zablistala “Meta sekcija”, koju su tvorili on, Boris Kovač, Aleksandar Kravić i Siniša Sekulić...

– Privlačilo nas je tada više istražanje nego kretanje nekim utabanim stazama – otkriva mi jedna od najprepoznatljivijih figura muzičkog Novog Sada. –- To je bio yez kako smo ga mi zamišljali, svojevrstan put u nepoznato. Naravno da danas nešto tehnički mogu da izvedem bolje, ali “Meta sekcija” jeste ja, jeste moja muzička matrica. Kada smo počeli da sviramo, jesmo slušali yez, ali se niko od nas suštinski njime nije bavio, nismo proučavali harmonije, skale, nego smo jednostavno imali želju da stvorimo muziku koja će asocirati na, recimo, “Njeather Report”, u nekoj meri i na klasičan yez, ali na ipak specifičan, naš način. Stoga smo od samog početka pisali muziku, uglavnom Boris i ja, s tim da su kompozicije zapravo nastajale kroz zajedničko muziciranje. Bio je to rad utemeljen na mladalačkom zanosu i druženju, nakon kojeg je svako nastavio nekim svojim muzičkim putem…

* A tvoj put je vodio na yez odsek Konzervatorijuma u Beču. Po završetku školovanja, međutim, nisi ostao u inostranstvu, iako si već mogao da izvučeš zaključak, na temelju iskustava koje su imali predstavnici prve i druge generacije novosadskih yezera, da ovde od sviranja yeza “nema leba”?

– Presudan da se vratim bio je osećaj da ipak ovde pripadam. Novi Sad je moj grad i ni danas mi nije svejedno kada mu se vraćam nakon nekog malo dužeg odustva. Nisam gledao materijalnu stranu. U svakom slučaju, ni moje ni potrebe mojih najbližih nisu takve da ih je bilo nemoguće zadovoljiti i ovde. Naravno, uvek može i bolje i više, ali mislim da sam uspeo da napravim neku ravnotežu i nastavim da se bavim yezom, istovremeno prodajući ono što sam naučio, što znam, ne samo kada je u pitanju čista muzika, već i ono što je okružuje, od organizacije muzičara, da toga kako da orkestar dobro funkcioniše, da svi unutar njega budu motivisani, da imaju dobru energiju, komunikaciju…

* Kada govoriš o nastavku bavljenja yezom, po povratku sa školovanja formirao si “Kaliforniju”, koja je negde nastavila tragom “Meta sekcije”, ali sa novim, bečkim iskustvima...

– Tačno je da u osnovi moj deo muzičke priče ostaje na istom tragu i u “Kaliforniji”, u kojoj se Cakiju Kraviću i meni pridružio saksofonista Josip Kovač Kiki, a pojavio se i bubnjar Miroslav Karlović iz Beograda. Snimili smo tada i prvu ploču, koju je izdao PGP. Naučeno u Beču želeo sam da primenim u praksi, pa sam sve više pisao i aranžmane za gudački kvartete, za duvače… I to sam posle samo nastavio da radim u Plesnom orkestru RTV Novi Sad, gde sam najpre bio pijanista, a tri godine i dirigent. Nažalost, orkestar se raspao 1991, ali nekoliko godina kasnije okupio sam Omladinski big-bend, i napravio turneju koja je obuhvatila četiri vojvođanska grada – Suboticu, Kikindu, Novi Bečej i Novi Sad. Svirali smo nešto standarda, ali i autorske muzike, i to je za mene bilo i ostalo jedno čudno i čudesno putovanje.

* Iskustvo pisanja aranžmana posle si iskoristio i u saradnji sa Đoletom Balaševićem, koja će ti doneti i medijsku popularnost …

– Taj paralelni muzički kolosek, na koji sam ušao 1978, postao je deo mene. Inače, za aranžmane Balaševićevih pesama dugo je bio zadužen Josip Boček, a prvi album na kojem sam ih ja radio je “Bezdan”, kada je Đole poželeo da malo promeni zvuk, da dobije drugačiju sliku. Jeste sve ove godine bilo dosta naporno, ali siguran sam da ne bih stigao do Novog Zelanda i do mnogih drugih mesta da nije bilo te saradnje s Balaševićem. A ona mi je puno značila i u autorskom smislu. Jer, što više različitih vrsta muzike prikupiš i akumuliraš u sebi, širi su ti vidici i dobijaš veću slobodu izraza 

* Za sve to vreme istrajavao si i u “držanju u životu” yez klub, koji je praktično bio jedino mesto u Novom Sadu u kojem si svakog vikenda mogao da slušaš živu yez svirku?

- Klub je od samog otvaranja 1998. bio moja oaza mira, sigurna kuća kojoj bih se uvek vraćao nakon napornih turneja kako bih tih nekoliko sati petkom i subotom uveče svirao yez i družio se sa muzičarima. Zapravo, ono najvrednije, što je izašlo iz svih ovih godina rada kluba, jeste upravo ta komunikacija koja je ostala među pedesetak muzičara koji su tu stasali svirajući iz nedelje u nedelju u različitim postavama. To je nešto nezamenljivo.

* Imaš li i ti utisak da se sve više mladih ponovo okreće yezu?

– U moru svih kulturoloških i inih promena u društvu, neke konstante ipak ne samo da ostaju nego i dodatno dobijaju na značaju. Yez jeste bio muzika na koju se gledalo kao na klasiku – da je ona vodilja manjeg kruga poštovalaca. Međutim, yez sebi dozvoljava neverovatne promene, evoluciju, razvoj… Njegova lepota je u trenutku stvaranja, svaki put je drugačiji, donosi napetost, neizvesnost, i to mu daje neku čar koja možda ovoj mlađoj generaciji prija, možda je to razlog što se danas više interesuju za yez. Uostalom, uopšte nije bitno da li znaš kom tačno žanru pripada muzika koju si čuo, mnogo je važnije da te ta muzika uhvati i drži...

* Da li album “My Jazz Way” predstavlja svojevrstan “povratak u budućnost”?

– Prvi koncert sam imao na Tribini mladih 1976. sa sekstetom koji sam oformio u Jovinoj gimnaziji, i iz tog vremena datiraju i moji autorski počeci. Jedna od tih kompozicija se našla i na albumu “My Jazz Way”, dok je na drugom polu nešto što sam napisao relativno skoro. Dakle, pokušao sam da muzičkim jezikom ispričam što sam radio sve ove godine birajući neke zanimljive epizode, koje se možda po svojoj suštini nisu logično nadovezivale, ali su zapravo, pokazalo se, veoma kompatibilne, bez velikih iskakanja, ni idejnih, ni u formatu . U svakom slučaju, krajnji rezultat su atmosfera i ambijent koji oslikavaju pre svega okruženje u kojem je ta muzika nastajala, kako geografsko tako i umetničko, ono koje su tvorili muzičari s kojima sam sarađivao u datom trenutku, ljudi s kojima sam se družio... Ali ako bih baš morao da na “My Jazz Way” pronađem neku nit koja bi bila svojevrstan zajednički imenitelj svih tih mojih četrdeset godina, možda bi ona po energiji, zvuku, slobodi forme i načinu izraza bila najbliža “Meta sekciji”.

* U kom će pravcu ići muzika Aleksandra Dujina u narednih četrdeset godina?

– U poslednje tri godine punio se toga izdešavalo u mom životu, ponovo sam na RTV-u, po treći put, treća-sreća J, ovog puta kao direktor muzičke produkcije. To me raduje, pogotovo što mi se čini da su neki rezultati tog angažovanja već postali vidljivi, recimo to što Studio M polako ponovo počinje da živi tempom koji zaslužuje. S druge strane, yez klub je zatvoren, to je takođe velika promena. Jer, tolike sam godine svaki vikend, kada sam bio u Novom Sadu, tamo svirao. I priznajem da mi to nedostaje. Nemam, naravno, više snage za to da ponovo otvaram klub, jer puno je tu “pratećih aktivnosti” nužnih da bi uopšte došao do tih nekoliko sati lepe svirke petkom i subotom, ali mislim da ću pronaći neko drugo mirno mesto u kojem bih imao svoj kutak i gde bih mogao da okupljam muzičare. A u kom će dalje pravcu moja muzika? Uh J, kad bih znao… Ali, iskreno, nemam pojma J.

Miroslav Stajić