Čas/opis: Beogradski književni časopis

esejista i romanopisac je parodirao Dena Brauna i rugao se falsifikatima u njegovom romanu, svetskom bestseleru “Da Vinčijev kod”.

Tokom svojih istraživanja u nekoliko navrata dogodilo se da sam se bavio jedinstvenom ličnošću kakva je bio Milo Temišvar, piše Eko:

- Kao što sam napomenuo već u zbirci eseja “Apokaliptični i integrisani”, Temišvar (Albanac, prognan iz svoje domovine zbog levih skretanja, potom izbeglica u Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Američkim Državama, i naposletku u Argentini, gde mu se potom gubi svaki trag) poznat je (malobrojnima) kao autor dela “Bibliografski izvori Horhea Luisa Borhesa, O upotrebi ogledala u igri šaha i The Pathmos Sellers, za koje sam tada radio recenziju. Potom sam ga spomenuo i u uvodu “Imena ruže”, gde sam objasnio da je esej “O upotrebi ogledala u igri šaha” objavljen samo na gruzijskom jeziku (Tbilisi, Mamardšvili, 1934). Pošto sam se pozabavio mukotrpnim dešifrovanjem tog teksta (a usavršio sam se u gruzijskom sričući celokupnog Rustavelijevog “Viteza u panterovoj koži”, u luksuznom izdanju, tabak 64 str, izrađenom u štampariji sada već nepostojeće izdavačke kuće Džugašvili), shvatio sam da sam u tom delu pronašao (detaljnije i preciznije razjašnjene) sve događaje o kojima potom pripovedam u tom svom romanu...

Od drugih priloga koji svakako zaslužuju da budu pomenuti u ovom kratkom osvrtu, treba izdvojiti i putopis Danice Dimitrijević “Kroz Argentinu i Čile”.

Buenos Ajires, počinje svoj putopis Dimitrijević, kraj leta, prepuni colectivo autobusi, San Telmo, plesači tanga na trgu Dorego, nizovi antikvarnica duž ulice Defensa, Palermo Vjeho sa svojim avangardnim buticima i barovima, tihe ušuškane ulice Rekolete, ekskluzivni Puerto madero sa poslovnim ljudima i desetinama jahti u marini... Grad pun života, neke tople, prisne energije, srdačnih ljudi i muzike.

Književni magazin

Glasilo Srpskog književnog društva “Književni magazin” u novom broju (175-180/2016), osim tekućih prozno-poetskih priloga iz radnih svezaka našin savremenih književnika, u rubrici Ogledi donosi eseje Vase Pavkovića, Aleksandra Gatalice, Ivana Milenkovića i Sofije Živković.

Gatalica je svoj esej “Spisateljica koja je pisala i živela svoj život” zapravo posvetio Svetlani Velmar-Janković:

- Svetlane Velmar-Janković, dok pišem ovaj tekst, nema već dve godine, a kao da je tu s nama, posebno mi se čini sa mnom. Rodio sam se na isti dan, tačno trideset jednu godinu nakon nje, i moj svet socijalizma nije imao ničeg zajedničkog s njenim. Živeo sam mekan, popustljiv i reklo bi se čak razmažen život. Gledao sam njen pogibeljni život, uključivši se, kao zreo pisac, u njegovo posmatranje na samome kraju, kada je kapetanica porodica Velmar-Janković i Teokarević, shvatila da je sve brodove sigurno sklonila samo na svojim stranicama. Do poslednje dana bila je zato i za mene veća od života. Lik iz romana koji moram napisati. Ja, pisac, koji nikad od svog života nije morao da pravi literaturu, već je taj posao bezbrižno prepustio svojoj mašti. Da li ću to uspeti? Mislim da neću. Svetlana i njeni “Prozraci” još su mi previše blizu i tako će ostati.

Magazin objavljuje i besedu Dragana Velikića povodom otkrivanja spomenika Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu 2. marta 2016. godine.

Nigde Beograd nije toliko prisutan u svom milenijumskom trajanju, smatra Velikić, kao što je u književnom delu Borislava Pekića:

- Šest vekova povezuje porodicu Njegovan, junake epopeje “Zlatno runo”, sa gradom Singa, Rimljana, Mađara, Turaka, Slovena. Generacijama, još od vremena kada je pod gradskim zidinama bilo i kentaura, Njegovani su bili svedoci svih tih minulih burnih godina. Izgleda da samo takve godine i čine istoriju Beograda. Niko nije poznavao beogradske ulice i trgove kao Pekićevi junaci.

Đ. P.