„Požar” u Srpskom narodnom pozorištu

diskoteci „Kontrast“ šestoro mladih ljudi, više je nego dovoljno za tragediju, kakvu su od dokumentarnog materijala i intervjua sačinili Mia Knežević i Momčilo Miljković za predstavu „Požar“ u Srpskom narodnom pozorištu. 

Pozorište i tragedija imaju dugu istoriju odnosa. Ono što mi danas posmatramo kao klasiku, poput „neke tamo“ Antigone, bili su manje-više stvarni junaci ondašnjih gradova-država. Manje-više, zato što je pozorište umetnost. Mimezis (podržavanje-potkazivanje). Uvek slika, a ne prilika stvarnosti.



Savremeno pozorište sve češće za tragične junake uzima stvarne ljude i događaje, uvodi dokumentarnost u dramske predstave. Cinično bi bilo primetiti – jednu dozu „rijalitija“.

Kod nas, još je Maja Pelević dramu „Ja ili neko drugi“ napisala na osnovu otmice jedne devojčice koju je manijak godinama zlostavljao zaključanu u podrumu. Najpoznatija predstava tog tipa verovatno je „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića u Ateljeu 212. Stvarno ubistvo i nestvaran postupak suđenja počiniocima. Spisak je dug, a veza još dublja.



Predstava „Požar“ u Srpskom narodnom pozorištu ima puno ime koje glasi „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali“. Izvodi ga ansambl od 14 glumaca svih starosnih kategorija i oni se menjaju u ulogama žrtvi, roditelja, preživelih, advokata (Alisa Lacko, Marko Savković, Sanja Ristić Krajnov, Lidija Stevanović, Draginja Voganjac, Sanja Mikitišin, Dimitrije Aranđelović, Stefan Vukić, Marko Savić, Zoran Bogdanov, Dušan Jakišić, Miodrag Petrović, Dragan Kojić, Nina Rukavina). Preciznije, oni nastupaju u nečije lično ime, tako i počinju svoje uloge, izgovarajući “u ime tog i tog”, što je jasna aluzija da predstava izriče presudu i za manjkavost postupka utvrđivanja odgovornosti koji se po definiciji vodi u ime naroda.



Prvi deo predstave posvećen je rekonstrukciji požara u „Laundžu“, drugi u „Kontrastu“. Nema napadnih poređenja i podrazumevanja. Sve je jasno. Desilo se jednom, desilo se drugi put... A da ipak stavimo tačku?

Zašto “rekonstrukcija”? Zato što rediteljski i dramaturški postupak Mie Knežević i Momčila Miljkovića najviše podseća na rekonstrukciju strašnih događaja, izazvanih osećanja, sa malim, ali bitnim pozorišnim otklonima u vidu stilizacije njihovog prikaza. Otac sedi u stolici i priča dok mu nastradala kćerka kao duh stoji iza leđa, glumac iz čučnja ustaje i diže ruke dok igra vatru koja se penje stepenicama, prostori su označeni kredom na sceni, kao da je reč o uviđaju...



Pozorište, i umetnost uopšte, ima svoja sredstva za reprezentaciju smrti. A to je ono o čemu se u nepostojećem žanru dokumentarne tragedije radi. Nekad se odabere veštačka krv, maska i šminka, nekad samo crveno klupko koje počne da se odmotava iz smrtne rane. Ovde je najupečatljiviji, čak i šokantan, razgovor dece koja su sa vatrogascima pričala nekoliko minuta pre nego što će umreti. Sredstvo odabrano da se reprezentuje smrt 14 mladih ljudi je i glasan povik, gotovo krik aktera na kraju predstave.



Šaljući poruke najbližima, mrtvi govore na neki način da bi voleli ne da su (pre)živeli, to je bar jasno, nego da su umrli u normalnoj zemlji. U gradu koji se seća svojih žrtava i čini sve ne da bi “kaznio ubice”, “redovno kontrolisao lokale”, nego promenio jednom za uvek i tako sprečio da se bilo šta slično desi. Tada bi to bila farsa samo u očima istorije.



U očima roditelja, apsolutno nema opravdanja. U očima dece... Šta tražiti u očima dece!?! U očima pozorišta, upravo to je najveća tragedija. To što mi nemamo kontrolu nad našim i životima bližnjih, a grad-država više svakako nije mesto koje vam to garantuje. Radimo uzalud. Ginemo uzalud. Iako poprilično opterećena sudskim zavrzlamama, na ovom nivou predstava „Požar“ skreće od puta (u)pravnih ingerencija, tumačenja, veštačenja, i od pravičnosti, koja je državno institucionalizovana verzija pravde, zapada u klasično egzaltiranu poziciju heroja-gubitnika.



Na tom nivou, ona pronalazi novi oslonac – apel, molbu društvu da se odazove pameti i spreči tragediju svih koji su zahvaćeni naopakim shvatanjem života. Na tom nivou, i pored sitnih rediteljsko-tehničkih i izvesnih dramaturških manjkavosti, predstava „Požar. Laundž/ Kontrast ili Tamo gde smo ostali“ i te kako ima smisla i, svakako, kao umetnički najhrabrija predstava u skorije vreme, otvara novo poglavlje u radu Srpskog narodnog pozorišta.

P.S. Ili zatvara staro?

 

Igor Burić