Zaustavimo nasilje, prekinimo tišinu

 kaže za „Dnevnik“ profesor dr Zoran Pavlović, šef krivičnopravne katedre Pravnog fakulteta Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu.

- Reč je o društvenom fenomenu čiji koreni nisu od juče, već se kriju u dešavanjima kojima je naše društvo izloženo dugi niz godina, dakle ne samo od 90-ih godina prošlog veka već i pre toga. Problem postoji, on je sveprisutan i nije samo naša specifičnost. Nema dela društvenog života sa kojim se nasilje ne može povezati: istorijski, ekonomski, psihološki i svi drugi oblici opterećenja koji nas prate, sigurno da utiču na naša ponašanja. Tu su i poremećeni porodični odnosi, kultura koja konstantno toleriše nasilje i odsustvo efikasnih mehanizama zaštite - ocenjuje Pavlović.



Govori se o prevenciji kao ključnoj za smanjenje ovakvih nesreća. Na koga bi morala da se usmeri: da li je dovoljno okrenuti se prema potencijalnim izvršiocima ili se ona odnosi na celo društvo?



- Prevencija nije samo usmerenost ka potencijalnim izvršiocima zabranjenih oblika nasilničkih ponašanja, već je neophodno da se proaktivno radi i sa mogućim žrtvama kako bi bile u stanju da se same odbrane ili da znaju da imaju kome da se obrate za pomoć. Ovo nije fraza, već potreba da imamo institucije u koje ćemo imati poverenja toliko da možemo da im se obratimo čim posumnjamo da smo ugroženi od potencijalnog nasilnika. Reč je o institucijama koje se neće “loptati” sa građanima u pogledu nadležnosti, već će se istinski baviti njihovim problemom. Tu podrazumevamo ne samo vladin već i nevladin sektor. Potrebno je stvoriti uslove i sistem u kojima će pomenute institucije moći da stvarno koriste svoja ovlašćenja uz osiguranje uslova koji su im potrebni za to.

Drugi oblik rada sa žrtvama jeste sistemsko rešavanje situacije post festum, odnosno kada se već desi agresija – žrtve treba da imaju pravo da nastave život uz punu društvenu podršku, ne samo dok je trauma aktuelna, već sve dok god postoji potreba za podrškom društva. 

Kada se nasilje dogodi otvara se priča o sankcionisanju potencijalnih počinilaca krivičnih dela i po pravilu ističe da su one u Srbiji i nedovoljne i blage, da ih se počinioci ne plaše. Da li je to tačno  ili je u pitanju nešto drugo?



- Krivičnopravni mehanizmi zaštite nastupaju tek kad dođe do problema. Preventivni rad službi nadležnih za poslove socijalne zaštite, policije i prekršajno intervenisanje ne sme biti zapostavljeno. Da li su kazne koje su zaprećene, odnosno one koje se izriču, preblage? Generalno, naš kazneni sistem nije blag već naprotiv, stiče se utisak, kada se pogledaju neke druge zemlje, čak je za nijansu i strožiji. Izrečene kazne se kreću u okviru predviđenog minimuma i maksimuma, ali mere medicinskog karaktera za nasilje u porodici su nešto na čemu tek treba da se radi, jer su očigledno zapostavljene. Drugo pitanje jeste da li je to dovoljno u smislu adekvatnog kažnjavanja za počinjeno zlo! 

Podrška vraćanju smrtne kazne raste posle slučajeva najtežih zločina, poput nedavnog u Žitištu. Treba li vratiti smrtnu kaznu u Srbiju?



- Slično pitanju eutanazije, i pitanje smrtne kazne je ne samo moralno, već i etičko i filozofsko i pravno. Međunarodnopravni dokumenti i opšteprihvaćena pravna pravila koja su usvojena od strane civilizovanih naroda saglasna su u tome da smrtna kazna nije rešenje problema. Naravno da nema reči kojima bi se mogla opisati osećanja koja se nalaze u svakom od nas posle tragedije u Žitištu, Velikoj Ivanči, Leskovcu, Martonošu, Subotici i svuda gde se ovakvi zločini dešavaju. Ali, standardi koje želimo da dostignemo ne podrazumevaju ni smrtnu kaznu, ali ni posledice koje su sve više svuda oko nas! Očigledno je da rešenje problema nije u uvođenju, odnosno vraćanju smrtne kazne, već u preventivnom delovanju.



Ima li raskoraka između Krivičnog zakonika i kazni koje se izriču za određena krivična dela?



  - U stvarnosti, kazne jesu u skladu sa kaznenom politikom, odredbama Krivičnog zakonika i stavovima sudske prakse, ali dugo odlagana reforma sistema kazni u KZ-u mora da se sprovede. Naime, čini se da upravo sada treba razmisliti o uvođenju dugotrajnijih kazni zatvora, ali i kazne doživotnog zatvora, koja i jeste jedini pravi supstitut smrtnoj kazni u ovom trenutku. Za najteže oblike najtežih krivičnih dela, kao što su teška ubistva, krivična dela protiv polnih sloboda i slično u uporednom evropskom zakonodavstvu postoji čak i krivična odgovornost lica koja imaju 13, a u nekim zemljama i 12 godina, dok je kod nas ta granica još uvek zadržana na 14 godina starosti kao minimum starosti za odgovornost, pa bi reformom sigurno trebalo eventualno menjati i ovaj segment Krivičnog zakonika.



Srpskoj javnosti je još uvek velika nepoznanica kućni zatvor i nošenje elektronskih nanogica, pa otuda i zbunjenost što je takvih slučajeva sve više u Srbiji. Koliko se uvođenjem ove vrste sankcionisanja svrstavamo u red uređenih država? 



- Zatvori u Srbiji su, kao i u većini zemalja brojčano sa svojom populacijom preopterećeni. Jedno od rešenja za smanjivanjem zatvorske populacije, naročito kada je reč o lakšim krivičnim delima i kratkotrajnim kaznama zatvora jeste upravo kućni zatvor i elektronski nadzor osuđenih, ali i lica koja se nalaze, na primer, na uslovnom otpustu. Na taj način se smanjuju troškovi, broj osuđenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, ali se istovremeno njima omogućava da se što ranije uključe u sve tokove života. Kućni zatvor nije zamena za kaznu, već samo drugi oblik izvršenja i izdržavanja. To je sigurno posebna tema za razgovor, o kojoj ćemo moći više da govorimo kada prođe dovoljno vremena za donošenje zaključaka o rezultatima primene Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera RS iz 2014. godine do danas.



Ljubinka Malešević

Foto robot siledžije



Može li se unapred naslutiti ili sačiniti skica potencijalnog kriminalca ili to može biti i postati, svako od nas?



- Nasilnici nisu uvek neka sadistička zla i vanzemaljska bića neobičnih, teško shvatljivih psihičkih karakteristika, koji iracionalno i iznenada počine krivična dela ili prekršaje. Kada se pogledaju različiti slučajevi krivičnih dela sa elementima nasilja u poslednjih par godina, mogli bismo da pomislimo da su nasilnici svuda oko nas ili čak i u nama samima, i da nasilnici pre nego što to pokažu ne moraju biti do kraja ni čudni, ni teško shvatljivi pa ni iracionalni ili zli. Na žalost, teško je biti svestan mehanizma koji dovodi do nasilništva. Taj okidač može uvek da opali, iznenada, bez objašnjivog razloga, ali upravo zato treba da budemo na oprezu u svakoj situaciji gde imamo osnova za zabrinutost i mogućnost da reagujemo blagovremeno.



Nije dovoljno da budemo pasivni posmatrači, koji imaju samo diskretni stepen društvene solidarnosti sa onima koji su izloženi nasilju. Odbojnost i nepoverenje u institucije doprinose našoj pasivnosti tipa „ja ništa ne mogu promeniti“ ili „zovem ih, a oni ne reaguju“. Činjenica je da imamo dovoljno kvalitetnih ljudi u nadležnim institucijama, koji su sposobni da odgovore na izazove nasilja i moramo ih ohrabriti da se uključe u ovaj proces ne samo da se nasilje zaustavi, već i da prekinemo tišinu koja prethodi nasilju, ali i ostaje posle njega.

Ljudi nisu ni svesni razmera nasilja



Šta treba učiniti da bi ljudi postali svesni razmera nasilja?



- Prvi korak koji treba da napravimo jeste da ljudi postanu svesni sveprisutnog nasilja i negativnih posledica, i ako ih pitate – da su spremni da govore o tome. Ali, spremnost na sledeći korak je da postoji sopstvena inicijativa da se pomogne žrtvi. Tek tada će se smanjiti broj pojedinačnih slučajeva nasilja i minimizirati sve drastičnije posledice. Dosta je samo borbe za ljudska prava okrivljenih u sudskim postupcima. Vreme je da se počnemo da brinemo i o žrtvama i njihovom ljudskom pravu na spokojan, miran i dostojanstven život, pre nego što do posledica dođe. Stvari idu ka boljem, ali treba puno više raditi na prevenciji.