Zakonik usporio istragu i suđenja

poslužio je profesoru krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Milanu Škuliću da u nekim javim raspravama i polemikama prikaže besmisao slepog prihvatanja stranih iskustava i mehaničkog prenošenja u naše zakonodavstvo pravnih instituta iz zemalja sasvim drugačije pravne tradicije.

Te kritike se odnose, pre svega, na Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), koji opstaje u našem pravom sistemu uprkos dugogodišnjim i  brojnim primedbama sudija, tužilaca, advokata i profesora pravničke struke. Zašto je ZKP bitan? Pa upravo stoga što je to jedan od najvažnijih zakona koji bi trebalo da se usklade s modernim evropskim kontinentalnim pravom, a Srbija je u krivični postupak uvela elemente iz anglosaksonskog modela suđenja koji nisu u skladu s našom tradicijom i našom organizacijom sudstva, Tužilaštva i policije.

– Šta god da kažemo o ZKP-u, a govorimo već godinama, ništa mu ne možemo, a znamo da su neophodne znatne izmene – potvrđuje za Dnevnik“ dr Škulić. – Nemamo ništa protiv tužilačke istrage, ali takva istraga, koja je uvedena tim zakonikom dovela je do veoma sporog i komplikovanog krivičnog postupka.

Na nedavnom savetovanju krivičara na Zlatiboru govorilo se upravo o temi „Evropske integracije i kazneno zakonodavstvo“. Iskustva ukazuju na to da u pristupnim pregovorima za članstvo u EU poseban značaj imaju poglavlja 23 i 24 koja se tiču reforme pravosuđa i osnovnih prava, pravde, sloboda i bezbednosti. Ona su ključna za konačnu odluku o prijemu bilo koje nove države, pa i Srbije, u članstvo EU.

Većina država kontinentalne Evrope ima mešovite krivične postupke, s izuzetkom Italije, koja ga je nakon poslednje reforme svog krivičnog procesnog zakonodavstva uredila pretežno na adverzijalnim osnovama. U relativno novije vreme tako je postupljeno u nekoliko država nastalih na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Obrnuto, većina država koje pripadaju engleskom govornom području, gde su najkarakterističnija Velika Britanija, odnosno pre svega Engleska i Vels, kao i SAD, imaju tipične adverzijalne krivične postupke.

– Olako reformisanje krivičnog postupka na striktno adverzijalnim osnovama i forsiranje nekih drugih obeležja tipičnih stranački orijentisanih krivičnih procedura, poput, na primer, preteranog forsiranja sporazuma o priznanju krivice, skopčano je i s realnim opasnostima, poput mogućeg nesnalaženja pravosudnih organa u nekom budućem potpuno izmenjenom normativnom ambijentu. Posebno je opasno što to može dovesti do ozbiljnog ugrožavanja prava okrivljenog u krivičnom postupku jer izrazito stranačka konstrukcija krivičnog postupka nužno podrazumeva maksimalnu jednakost stranaka, a to je u uslovima naše zemlje – a slično je i s većinom drugih tranziciji – u praksi gotovo nemoguće – objašnjava Škulić.

Naš sagovornik ističe da je Krivično procesno pravo od ogromne važnosti za zaštitu ljudskih prava i sloboda. ZKP, kao osnovni izvor te grane prava i pozitivnog zakonodavstva je, samim tim, jedan od kamena temeljaca zaštite osnovnih prava i sloboda, pre svega, okrivljenog protiv kog se postupak vodi, ali i drugih lica koja se u određenim procesnim svojstvima pojavljuju u krivičnom postupku, što je, na primer, posebno karakteristično za oštećenog.

Srbija je poslednjih godina doživela da izvesno vreme bude  – „jedna zemlja s dva krivično procesna zakonodavstva“ jer su relativno dugo paralelno važila dva poprilično različita ZKP-a. To ni u kojem slučaju nije bilo dobro, ni za koherentnost pravnog sistema i pravnu sigurnost, kao ni za jednakost građana pred zakonom. Već to ukazuje na potrebu pojačanog „opreza” kada je reč o oceni sadašnjeg stanja našeg krivičnog procesnog zakonodavstva uopšte pa i u odnosu na stepen usaglašenost te grane pozitivnog zakonodavstva Srbije s evropskim standardima.

Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama načelno se ne upušta u to da nametne državama tip krivičnog postupka. Ona svakom konkretnom pravnom sistemu slobodno prepušta da li će krivični postupak urediti kao takozvani mešoviti, ili će suđenje biti konstruisano kao potpuno adverzijalno. U prvom slučaju u dokaznom smislu na glavnom pretresu, odnosno suđenju u užem smislu, dominira sud (što je tipično za većinu kontinentalno-evropskih država), a u drugom bi sud bio dokazno maksimalno pasiviziran, a izvođenje dokaza bilo primarno ili čak apsolutno prepušteno samim strankama. Tip krivičnog postupka ipak može biti od značaja i za ocenu koliko se u konkretnom postupku štite prava i slobode.

Okrivljeni koji u krivičnom postupku uopšte nije imao branioca ili je on bio neodgovarajući, nestručan, neaktivan, i bio mu je postavljen po službenoj dužnosti, a pri tom je taj okrivljeni kao stranka bio dužan da ravnopravno s drugom strankom – a to je javni tužilac – izvodi „svoje” dokaze, može s mnogo argumenata tvrditi da mu je na takav način povređeno pravo na pravičan postupak, utvrđeno u članu 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

– I predistražni postupak i tužilačka istraga puni su papira i birokratije. Zbog toga mnogi slučajevi ostaju u gustoj magli neefikasne saradnje policije i Tužilaštva i nikada ne stignu na sud. Zato se i dalje dešava da naš krivični postupak liči na ribarsku mrežu koja hvata male ribe, a propušta velike – zaključuje profesor Škulić.

V. Savić

Odstupanje od tradicije

– Novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije iz 2011. godine se koncepcijski radikalno razlikuje od naše višedecenijske krivično-procesne tradicije pa i od normativnih rešenja koja tradicionalno – nekada čak i više vekova – postoje u kontinentalno-evropskim državama EU. To je već samo po sebi veoma neobično kada se zna da Srbija teži da bude članica EU u kojoj sada, uz manje izuzetke, dominiraju potpuno drugačija koncepcijska rešenja u odnosu na osnovne izvore krivičnog procesnog prava, a naročito kada se radi o državama koje spadaju u takozvanu staru Evropu, na primer, Austrija, Nemačka i Francuska, čiji su pravni sistemi uopšte, pa i kada je reč o krivičnom postupku, tradicionalno služili kao svojevrstan uporedno-pravni uzor našoj zemlji – tvrdi Škulić.