Za osam meseci  u Novom Sadu 41 vozač pobegao posle udesa

Protiv njega će biti podneta krivična prijava za krivična dela ugrožavanja javnog saobraćaja i nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.

Situacija poput te u rubrikama crne hronike ima gotovo svakodnevno. I, nažalost,  gotovo nema sredine gde se to nije dogodilo.

Na području Policijske uprave Novi Sad u prvih osam meseci ove godine dogodio se 41 slučaj krivičnog dela nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnim nezgodama, dok ih je tokom protekle godine bilo 67, saznaje „Dnevnik”.

Jedna od poznatijih nesreća u kojimam je učinilac saobraćajne nesreće pobegao s lica mesta, a dogodila se u Novom Sadu, jeste slučaj 34-godišnjeg Gorana Šarca, koji je dve godine nakon saobraćajne nesreće u kojoj je stradala Marija Milešić, uhapšen u Budimpešti.

On se tereti da je 1. decembra 2104. godine na tadašnjem Somborskom bulevaru, a sada Bulevaru patrijarha Pavla, na obeleženom pešačkom prelazu, usmrtio devojku koja je radila u obližnjem kafiću i pobegao s lica mesta. Policija je uhapsila i tri osobe iz Sremske Mitrovice zbog sumnje da su pomogle osumnjičenom tako što su isekle yip koji je vozio i prodale delove topionici.

U stanu koji je Goran Šarac koristio u Budimpešti, policija je pronašla znatnu količinu narkotika, kao i falsifikovana dokumenta iz Bosne i Hercegovine i Slovenije. Veruje se da je Šarac s hrvatskim falsifikovanim dokumentima, nekoliko dana posle nesreće, uspeo da pobegne u Austriju. Tamo je, kako se pretpostavlja, stigao preko Mađarske, zaobilazeći Hrvatsku, gde je za njim raspisana crvena Interpolova poternica zbog krađa i razbojništva.

Napuštanje lica mesta nakon saobraćajne nesreće u kojoj je neko povređen nije samo zakonom zabranjeno nego je i nemoralno. Naime, vozač koji učestvuje u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je neko povređen dužan je da ostane na licu mesta i da ukaže pomoć onome koga je povredio i sačeka dolazak policije.

Po mišljenjima psihologa, ovde se ne radi o psihopatološkim slučajevima, već o ljudima koji se najčešće uplaše.

– Kada dođe do hormonalne reakcije koja uzrokuje da vi na subjektivnom planu doživljavate intenzivan strah, opcije su na vama, kao i na životinjama – da pobegnete, borite se ili se blokirate – rekao je ranije psiholog Dragan Žuljević, i dodao da strah traje 20 minuta do pola sata. – Pošto se ovde radi o ogromnom strahu, ljudi nastoje da se sklone, a kasnije, kada spoznaju sopstvenu odgovornost i kad prođe strah, kognitivni deo uma prevlada, ljudi shvate šta su uradili i jave se policiji.

Članom 296 Krivičnog zakonika je predviđeno da će se vozač motornog vozila ili drugog prevoznog sredstva koji ostavi bez pomoći lice koje je tim prevoznim sredstvom povređeno ili čiju je povredu tim sredstvom prouzrokovao, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Ako je usled nepružanja pomoći nastupila teška telesna povreda povređenog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina, a ako je usled nepružanja pomoći nastupila smrt povređenog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

– Kod nas su kazne za bežanje s lica mesta prilično blage, jedino u slučaju da pobegnete i u slučaju da ste mogli da pružite pomoć nekome ko je teško povređen – ukazuje jedan stručnjak. – To je jedan od razloga što se ljudi odlučuju na takav potez. Druga stvar je i što po filmovima vide da ljudi rade takve stvari, a mi prihvatamo uvek sve loše iz inostranstva. Mislim da bi trebalo u parlamentu izglasati da je napuštanje lica mesta krivično delo, osim u slučaju da ste nekoga odvezli u bolnicu.

Međutim, sociolog Ratko Božović smatra da je sve češće bežanje s lica mesta kod saobraćajki samo odraz društva u kojem smo izgubili saosećanje za druge.

– Gotovo je tipično, kada je neko povređen na ulici, da ga svi zaobilaze da ne bi morali da svedoče ili da pomognu – pesimističan je Božović. – A kod vožnje je pravilo da umaknemo oku javnosti ili oku suda i policije. To je malograđanska svest i pokazuje šta se dogodilo s našim moralnim identitetom. Izgubljen je odnos prema ljudskosti, samo što je to drastičan primer jer se ipak radi o ubistvu na drumu. Čovek može ubiti nekog bez namere, ali ako pobegne, to već govori o nečemu što je simptom krize morala. Dok ne dođe do strukturalne promene u društvu i ljudi ne budu prisebni od potpune raspamećenosti u kojoj živimo, ne verujem da će se stvari tako lako popravljati.

D. Nikolić