TEMA: Optužnica se (neopravdano) razvlači do zastare

Po nezvaničnim saznanjima do zastarevanja je došlo zbog sporosti hrvatskog pravosuđa, jer našim pravosudnim organima nisu na vreme dostavljena tražena dokumenta.

Nije naše pravosuđe ni jedino kojem se događa da pre pravosnažnog presuđenja zastari gonjenje u većem broju postupaka, iako po tom pitanju ima svoje slabe tačke. U krivičnom pravu institut zastarelosti predstavlja gubitak prava državnih organa da usled proteka zakonom propisanih perioda relativne i apsolutne zastarelosti krivičnih dela u odnosu na to kad su počinjena, pokrenu ili nastave krivični postupak, a predviđena je i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija.

Tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić izjavio je za RTS i da su građani nekada razočarani ishodom predmeta jer zaključuju na osnovu netačnih informacija koje se iznose u javnosti, i poručuje da ni njegove kolege u Tužilaštvu ni on ne reaguju na pritiske. Nenadić je, gostujući u emisiji „Oko”, naglasio da su njegove kolege u Tužilaštvu za organizovani kriminal profesionalci.

– Kolege zamenici koji rade u Tužilaštvu za organizovani kriminal su profesionalci koji imaju dugogodišnje iskustvo, mislim apsolutno sve najbolje o njima. Da se plaše ili da su podložni pritiscima, sigurno ne bi radili taj posao koji sada rade – rekao je Nenadić.

On ističe da pritisci preko medija i pritisci javnosti imaju ođeka i u Tužilaštvu, ali da se zaposleni na njih ne osvrću, nego rade svoj posao i predmete vode do kraja.

– Javno mnjenje u svakom slučaju ima neku predstavu o samom krivičnom delu koje je izvršeno, tu predstavu javno mnjenje dobija i iz medija, dobija iz neformalnih razgovora, a mnoge od tih stvari koje se neformalno prenose, ili čak iznose i u medijima, nisu tačne – ukazao je Nenadić.

On smatra da takvo iznošenje podataka u vezi s pojedinim krivičnim postupcima stvara pogrešnu percepciju kod ljudi i da oni u nekim situacijama mogu biti razočarani ako ne dođe do onog ishoda koji očekuju.

– Za tužioca i za sud je neophodno da u svakom pojedinačnom predmetu postoje dokazi da je neko lice, okrivljeni, izvršilo neko krivično delo. Ako tih dokaza nema, onda niko ne može biti optužen, niti može biti osuđen – rekao je Nenadić.

Najpoznatiji slučajevi sudske zastare

• Marko Milošević, sin bivšeg predsednika Srbije, koji je tužen 2001. zbog prebijanja „otporaša” u Požarevcu, oslobođen je krivice zbog zastarevanja slučaja 2012.
• Mirjana Marković, koja je bila okrivljena za nezakonitu dodelu stanova i protiv koje je čak, optužnica preimenovana, uspela je da izbegne kaznu jer je i njen predmet, kao i sinovljev, zastareo 2012.
• Jezdimir Vasiljević, vlasnik „Jugoskandika”, koji je bio optužen za zloupotrebu položaja i pribavljanje imovinske koristi od 60 miliona maraka, posle više od deset godina suđenja, „spasao” se zatvora jer je 2013. njegov predmet zastareo. Marija Milošević, ćerka Slobodana Miloševića i Mire Marković, koju su svojevremeno teretili za neovlašćeno posedovanje pištolja i pucanje iz njega prilikom hapšenja njenog oca 2001. osuđena je na osam meseci zatvora, ali je presuda poništena, a optužnica je zastarela 2011.
• Vladika Ilarion, nekadašnji starešina manastira Hopovo, bio je optužen za nedozvoljene polne radnje nad maloletnicom. Osuđen je na deset meseci zatvora 2006, ali je Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje. Međutim, i on je zastareo.
• Bratislava Buba Morina, bivša komesarka za izbeglice, još 2001. optužena je za zloupotrebu položaja. Njen slučaj je zastareo 2011.

Pravnici ukazuju na to da oba instituta, i relativna i apsolutna zastarelost, imaju isto dejstvo i vode do obustave postupka. Oni ocenjuju da zastara nije poraz suda, kako se to pogrešno tumači, nego garant zakonitosti.

Institut zastare je jedan od zakonitih načina okončanja krivičnog postupka, objašnjavaju pravnici. Protekom vremena, recimo, država gubi interes za krivično gonjenje, a tu su i razni drugi razlozi, poput tih da se svedoci slabije sećaju, zatim, recimo, razna dokumenta građani nemaju obavezu da čuvaju nakon određenog vremena. Do zastare dolazi zato što se kasni s podnošenjem krivičnih prijava, ne preduzimaju se razne radnje, tokom suđenja i odbrana ima svoje interese. Zastara podrazumeva u principu duplo duže vreme od onog koje je zakonom predviđeno kao najviša kazna za neko krivično delo.

Predsednik JUKOM-a Milan Antonijević rekao je ranije za „Dnevnik” da „sama zastarelost predstavlja grešku u sistemu koja zahteva pažnju”. On je mišljenja da svaki slučaj zastarelosti do kojeg dođe u našem pravosuđu mora biti predmet pažnje, ne samo suda u kojem se to desilo već i instanci koje su nadležne za kontrolu rada pravosuđa, pre svega Visokog saveta sudstva, da o tome donose određene zaključke i pokreću disciplinske postupke ukoliko je potrebno.

S druge strane, predmet analize, kako navodi Antonijević, može biti i rad Tužilaštva koje je radilo na određenim predmetima: da li je učinilo sve da određeni postupci budu dovedeni do kraja, da li je prikupilo dovoljno dokaza i nekih drugih stvari koje su tokom postupaka izvršavane, a telo koje se može baviti tim pitanjem je Državno veće tužilaca. 

Krivičar dr Slobodan Stojanović ocenjuje da su rokovi zastarevanja u krivičnom pravu dobro odmereni.

– Nije rešenje da se propisivanjem praktično beskonačnih rokova zastarevanja za gotovo sva krivična dela podstiče nerad pravosuđa – kaže on. – Ako je u nekoj državi problem zastarevanja izražen, to govori i o neefikasnosti pravosuđa, ali ako se u tom kontekstu pominje naš sistem od 2001. godine, tome bi trebalo dodati česte izmene zakona, promene u organizaciji i nadležnosti sudova, reizbor sudija i druge razloge zbog kojih su, po sili zakona, mnogi postupci po nekoliko puta počinjali iznova.     

M. Bozokin

J. Jakovljević