Srbija od decembra oštrije prema povratnicima u kriminalu

Naime, ko prvi put učini krivično delo, biće kažnjen po zakonu, a ako ima bitnih olakšavajućih okolnosti, sud će mu neretko ublažiti kaznu ispod propisanog minimuma. Ipak, za one koji drugi put na ovaj način prekrši zakon, za njega više nema nikakvog ublažavanja. Sud će biti obavezan da ga kazni ne manje od donje granice propisane kazne. Ali, ko i treći put počini krivično delo, po pomenutom pravilu, izriče mu se najmanje pola od propisane kazne. To bi moglo u praksi da bude i što dalje od minimuma, a bliže maksimumu.

Institut „Tri udarca”, kao segment krivičnog prava, vodi poreklo iz pravila u američkom fudbalu („gridironu“). Udaljenje igrača iz igre poistovećuje se sa uklanjanjem sa ulice učinilaca koji dva i više puta ponove krivično delo.

Zakon „Tri udarca“ usvojen je u Kaliforniji u martu 1994. godine i predviđa pooštravanje raspona kazne za 50 odsto za ponovljeno krivično delo (drugi udarac), dok za treće delo podrazumeva izricanje kazne zatvora u trajanju od 25 godina ili doživotnu kaznu zatvora (treći udarac).

U Srbiji je ovo pravilo malo izmenjeno, odnosno važi za krivična dela pođednako, a ne samo za najteže zločine, pa sud samo treba da prati donju granicu propisane kazne i polovinu raspona kazne za neko konkretno krivično delo.

Međutim, po nekim upućenim krivičarima, postoji opasnost da „tri udarca” kod nas nanesu još jedan udarac na pretrpane zatvore, koji su već puni povratnika. Istina,  ova populacija bi sada ostajali sve duže iza zidina, sa svakim ponovljenim zlodelom. Radi se o krivičnopravnom reagovanju na povratnike, koji nije rezultat neefikasnosti krivičnog pravosuđa, nego nedovoljnog uticaja prethodno izdržane kazne, kada je očigledno da se tom kaznom nije ništa postiglo, jer se prethodno kažnjavani učinilac drugi ili treći put odlučuje za činjenje krivičnog dela.

Inače, institut „Tri udarca” primenjuje se i na Novom Zelandu, Mađarskoj i Nemačkoj ali samo za pojedina krivična dela. Na novom Zelandu postoji deset godina za oko 40 prestupa, a nakon opomena za prvi prekršaj. Za treće delo gotovo po pravilu se izriče maksimalna kazna. Cilj je da deluje preventivno na konkretnog prestupnika, da ga zastraši pooštrenom kaznom, ali da ukaže i na izvesnost kažnjavanja.

Tužilac je i do sada mogao, već u optužnom aktu, da predloži strože kažnjavanje zbog toga što je učinilac delo izvršio u povratu. Međutim, usvojene izmene Krivičnog zakonika sada obavezuju sud da strože kažnjava za povrat koji neće biti samo otežavajuća okolnost, već će direktno uticati da kazna za povratnika u startu bude teža nego za onog koji je učinio krivično delo prvi put.

Krivičari smatraju da se uvođenjem „tri udarca” ostvaruje cilj srazmernosti i pravednosti. Kaznena politika, prema njihovom mišljenju, ne treba da bude ni blaga ni stroga nego odgovarajuća. Navedeno pravilo odnosi se samo na krivična dela učinjena sa umišljajem, uz uslov da između novog dela i osude za prethodno delo nije prošlo više od pet godina.

M. Vujačić